Malo lud

Zove me Miloš pre par nedelja i pita jel sam nabavio karte "za Balasevića". Skvrl Sendi je u drugoj sobi i ne znam da li spava ili čuje razgovor. Odgovaram mu tiho.

-Jesam, imao sam sreće.-

Pravim se da pričam o nečemu levom. Nisam joj rekao za karte. Želeo sam da je iznenadim.
Prodate su za četiri sekunde. Dobio sam blagajnu i nekako rezervisao u trećoj sekundi. Martovski Yelowcab, iz koga sam saznao za koncert, zapalio sam.

Na dan koncerta pitam je da podje sa mnom u šetnju.

-Ti da šetas? Jel si poludeo?

-Ma, ja sam samo malo lud i...kakve veze ima, ajmo!

-Ne mogu da verujem. Ajde...

Šetamo tik uz Dunav i zamolim je da skrenemo ka pozorištu. Cuo sam za dobar restoran tu negde pa oću tamo. Prilazimo Madlenianumu, a tamo gužva.

-A kad cemo mi u pozorište?

-Pa i mi ćemo sad...

-Imaš karte! Folirantu nijedan! Koja predstava?

-Videćes kad počne...

U osam i nešto na scenu izlazi Đole, a za njim i Duja i Sendi počinje da plače i da me grli. Tako me jako grli da mi nokte zabija u leđa. Prestaje aplauz i nekako se smirujemo.

Nema benda. Odmor od bubnjeva i ritma. Samo klavir i Đoletove priče. Po koja pesma izmedju, tek da oboji atmosferu.
Mogao bih da ga slušam satima. Već sam neke priče čuo, ali svejedno uživam. I prijatelji koje srećem svakog dana, pričaju mi ispričane priče, pa ih opet slušam.
Đole je samo još jedan prijatelj.

Vraćamo se kući i srećni smo. Sledeća dva dana pričamo o utiscima.