Proleće

Vlada i ja smo poslednjih šest meseci radili zajedno kao treneri u veslačkom klubu. Najviše posla imali smo vikendom. Tada deca ne idu u školu. Četiri termina. Svaki po dva sata. Prvi je počinjao u osam ujutru. Poslednji se završavao u pet po podne. Do kraja dana bili bismo prilično umorni. Nije lako naučiti toliko dece da vesla.

Jednog dana na klub je došao Saša. Zvali smo ga Rile, zbog prezimena. Stari as. Nekadašnji partner iz četverca. Zapravo, ja sam njemu bio kormilar još kao klinja. Osvojili smo zajedno srebrnu medalju na svetskom prvenstvu. Velika čast. Lepa uspomena.

Rile je dolazio svaki dan na klub. Već odavno se ne takmiči, ali redovno trenira. Rekreativno. Rile je imao svoj ritual. Svakog dana dolazio je u četiri sata po podne. Uglavnom je veslao ergometar i to po sat vremena. Nakon veslanja uradio bi vežbe labavljenja. Sve ukupno sat i petnaest minuta.

S obzirom da smo jedini na klubu uvek bili Vlada i ja, naša obaveza bila je i da zaključamo klub. Svaki put smo čekali Rileta da završi svoj trening, kako bi mogli da zaključamo. Nekad umorni, nekad nervozni, uvek smo ga strpljivo i sa poštovanjem čekali.

Kada bi dolazio na klub u četiri sata, primetivši ga kroz prozor kancelarije, neko bi od nas sa odusevljenjem rekao "Evo ga Rile!". Iako smo znali da će doći, opet bi nekako bili prijatno iznenađeni. Svaki put kad bi ga video, prisetio bih se davnih vremena...

Rile je ponekad sa sobom nosio novine ili neke grickalice, što nas je posebno radovalo. Pojeli bi mu grickalice, pročitali bi mu novine i pričali bi sa njim.

Rile je još odavno stanovnik Kanade, Amerike i ko zna koje još zemlje. Od početka devedesetih, kada je odslužio vojsku, zbris'o je iz zemlje. Ovde dolazi samo leti. Rile je uvek imao bolje patike od nas. Bolju jaknu. Bolji prsluk. I neke super pantalone sa dzepovima. Nikada se nismo posebno družili, a od mog dolaska na klub, viđali smo se svakodnevno.

U poslednjih šest meseci zajedničkog rada, svakog dana viđali smo Rileta na klubu. Nekoliko puta popili smo piće zajedno. Jednom smo izašli u grad i nekoliko puta odigrali teksas hold'em.

Ovog leta Rile je ostao malo duže...Ostao je cele zime.

Koliko god da nam je bio drag, ipak nam je predstavljalo malo opterećenje to što kad završimo trening ranije, ne možemo odmah da odemo kući, već moramo njega da čekamo.

Jedne subote, Vlada mi reče:

- Znaš da Rile sutra putuje?

- Nemoj da me zajebavaš. Gde?

- Pa u Kanadu...

Posle nekoliko minuta, na vratima kancelarije, pojavio se Rile iz teretane.

- E pa, momci, ja vas pozdravljam. - reče.

- Rile, sve najbolje!

- Hvala...I vama.

- Cuvaj se, ipak je Kanada siromašna zemlja. Siguran si, da ćes baš tamo? - rekoh mu.

Došla je i nedelja. A i ta nedelja je došla do kraja. U četiri i petnaest smo završili...Bili smo umorni ko psi.

Dok smo se polako pakovali, delili smo utiske. Vlada je bio nervozan, a i ja sam bio blago nezadovoljan dnevnim učinkom. Prošlo je već neko vreme. Zaključali smo kancelariju i izašli napolje.

Sunce je još uvek stajalo iznad horizonta iako je već prošlo pet sati. Toplo vreme ponovo dolazi. Zovu ga proleće.

Nijedan od nas dvojce nije konstatovao da Rile nije došao. Shvatio sam to tek kasnije, kod kuce...