Neki to vole vruće

Taman sam završavao pisanje natpisa "Molim vas nemojte jesti beli luk sledeći put pre ulaska u vozilo" u word-u, koji sam planirao da štampam u bar dvadeset primeraka, isečem u oblik pravougaonika i kasnije lepim unutar trolejbusa, autobusa, i onih tramvaja kojima se ja vozim, kada začuh zvonjavu na vratima. Dvanaest sati. Ili je poštar, koga mrzim, jer samo donosi neke racune i traži od mene da mu se potpišem ili je ne znam ko. Nikako da isključim to zvono iz struje...

Otvorio sam vrata, a ispred mene je stajao Svetislav Bule Goncić, glumac.

-Gospodine Bule, izvolite ući u moj skromni dom.

-Hvala, hvala, moram primetiti, imate vrlo lepe ta...u stvari vrlo vam je lepo okrečeno. Vi i nemate tapete, sto je meni veoma čudno. Šta vam ovo smrdi?

-Ništa, to je takav stan... Smrdi. Soba je desno.

Bule je usao u sobu, seo na krevet i prekrstio noge. Tek tada primetih da nosi belu haljinu. Dok je sedao perika mu je spala sa glave i on je brzim pokretom ponovo namesti na glavu.

-Gospodine Bule, mogu li da znam uzroke vaše iznenadne posete. Znate, ja sam veoma zauzet čovek...Stvaram.

-Ja sam Avon dama, i došao sam ovde da vam ponudim neke proizvode iz naše nove kolekcije. Ako mi ne zamerate, ja bih sada otvorio ovaj kofer i pokazao vam neke od njih.

-Ja to sranje nikada ne bih kupio, naročito ne od vas.

-Phf! E dobar si...

-Ha ha! Pa gde si Bule, kućo stara!? Pa ti stvarno nisi normalan. I šta, tako obučen ideš na posao?

-Phffffhf! Pa el sam dama ili nisam?

-E, ludaku jedan. Kolko se nismo videli? Ima tri godine? Ej kaži mi...Sve ove godine hoću to da te pitam... Kako je Ivan Bekjarev?

Posle srdačnog pozdrava, Bule je počeo da priča o svemu i svačemu. Neke stvari sam već znao o njemu, a neke su bile nove. Pričao mi je po stoti put kako je krao na prijemnom za glumu i kako je vozio fiću okrenutog naopačke. Onda je počeo da mi pokazuje robu od „Avona” i da mi nudi neke kreme za povećanje grudi, neke pudere za prikrivanje akni, i neizbežni kamen za struganje peta.

-Kvalitet. Nije to običan kamen.

-Bule, znam al to mi stvarno ne treba...

Pričali smo već dugo i ja primetih da ga nisam ničim ponudio. Šta da mu dam. U mojoj kuhinji je samo kuhinjski nameštaj, a od bele tehnike samo frižider. U frižideru ladan vazduh. Ima u stvari neka slanina koja bi bila dobra za podmazivanje skija jer je skroz bela, a dole, u fijoci od frižidera, su neke kese... Crvena i žuta. Ne znam šta će mi ove kese u frizideru. Mislim da je tu pre stajao persun koji sam postepeno vadio za supu pa sad ostale kese. Ima i jedna tegla sa tursijom od nepoznatog autora koju sam dobio na poklon. Mislim da je ona toliko kisela da nije za ljudsku upotrebu. Jednom sam probao zeleni paradajz iz te tegle i samo sam se kiselo nasmejao. Mrzelo me je da je bacim u djubre jer je tegla velika, pa bi počepala kesu od djubreta. Nek stoji tu, ionako ima mesta uvek. Teže ce se pokvariti u frižideru. Ispod sudopere ima zato interesantnih stvari. Sona kiselina i deterdzent za brisanje pločica.

Teško je hodati u snu. Teško je čak i pričati sa nekim. Ponekad kad sam baš umoran, uspevam da pomalo utičem na snove i da sanjam baš ono što ja želim. Za mog prijatelja Buleta napregao sam mozak i izmislio jedan Pelinkovac. I to ne običan, nego ruski...u nekoj flaši sa pozlaćenim slovima.

Znao sam da pravi domaćini ne nude. Oni "iznose". U sobu sam se vratio i sa dve čaše.

-Opa! E to je već nešto. To je melem.

Jednu čašu sam napunio do vrha i dao je njemu. Drugu samo prst. Nisam ni okusio svoju, a Bule je svoju već nagnuo i ispio. Kao da mu nisam ni sipao. Pogledao me je na kratko, a onda mi iz ruke uzeo flašu. Ruka mi je ostala pružena i gledao sam ga kako direktno iz flaše loče.

Dok je pio lice mu se menjalo. Na trenutak je postao Petar Kralj, pa onda malo Ivan Bekjarev pa na kraju opet Bule. Popio je celu flašu na ex. Posle sam doneo klavijaturu. On je pevao, a ja sam ga pratio. Sedeli smo već dugo...

-Kakav ti je ovo stan? Jel imaš ti neki štek? Jel imaš špajz?

-Nemam Bule. Imam garažu.

-Znaš li ti koliko ja mogu da popijem? Znaš li ti da nema vode?

Izmislio sam još dve flaše pelinkovca koje je eksirao, a onda me je naterao da odem u garažu po još bilo kakve tečnosti. U garaži sam našao sadolins farbu kojom sam nameravao da farbam vrata od garaže, neko ulje iz kartera starog juga i farbu visokog sjaja zelene boje iz sedamdeset osme godine.

Ćale je njom farbao radijatore u stanu. Sin se rodio pa da kuća bude lepa. Dugo su nam radijatori bili zeleni, a posle je ofarbao i prozore u zeleno. Dobro je da vrata nije ofarbao u zeleno. Njih je ofarbao u narandzasto. Dugo sam mislio kako je to kul. I kako je cale car zbog toga.

Kad sam se vratio u stan na stolu su već stajale prazne flaše od domestosa i sone kiseline. Bule se izgleda samoposlužio. Popio mi je i sav sadolins i motorno ulje. Dok je ispijao zelenu farbu, rekoh mu da mi ostavi malo. Probao sam i ja napokon. Gusta je malo ta farba, ali važno je da može da se pije.

-Pa sto ne isključiš ovaj frizider kad jedeš stalno napolju. Što plaćaš struju?

-He. Dobar si... Srbija je ovo Bule...Zaboravljaš. Ko još ovde racionalno razmislja... I planira nesto. Pa nije samo to... Ja placam markicu al se vozim taksijem ponekad... Plačam kablovski internet, al ponekad koristim i dial up... Nemoguće je to objasniti. Djubre drzim u frižideru...Da ti ne pričam...Stare stvari u plakarima koje ne nosim. Pisma, sveske, knjige, kutije od cipela u fijokama...Dosta, ne mogu više da pričam, pusti me!

-Ok, odoh. Sigurno neceš da kupiš nešto?
-Neću.

-Moram da ti kazem Bule nešto, i poslušaj me dobro. Onaj film u kome igraš Luleta ti je mnogo grozan. Molim te da vise ne snimaš takve filmove. Ona svadba. Pa onaj pedofil. Pa onda onaj idiot što se loži na Oktobarfest. Pa onaj što se bije sa sinom. Ona riba što svira saksofon. Ej! Pasoš. Pa nikako da ti vrate pasoš. Pa zabrinuta majka! Dosta više takvih filmova. Ako još negde na nekoj televiziji budem video taj film razbiću televizor, Bule, kunem ti se.

Bule je počeo toliko jako da plače da sam morao da ga zagrlim.

-Sad si me podsetio.

-Da li ti znaš da su mi tek u apriiiilu ove godine vraaaaaaaaaatili paaaaaasoš!

-U redu je Bule. U redu je. Smiri se. Popi nešto. Šta da ti dam? Evo ti sveća. Zelena je. Od kivija. Mirišljava. Sveće kad se malo zagreju pretvaraju se u tečnost.

-U! Super. Hvala ti. Aj ćao.

"Šutnuh" ga u dupe i "zalupih" vrata za njim.

****
Mačka je skočila sa police i za sobom povukla neke knjige koje su lupile o pod. Stala je pored vrata dajući mi do znanja da hoće da izadje. Izgleda je cula neko lupanje vratima. Izgleda da oči mogu da otvorim. Usta, ne mogu. Ao am edan eote og! eik mi e aepio a nepe i emogu uopte a ovoim! Ekako am uspeo a e doucem o upatia de sam edno est inuta ipirao uta odom koja e postaala sve adnia i adnia i ladnija...I polako mi se vratila moć govora. A onda je zazvonio i telefon. Koji takodje ne podnosim. Pitala me je da li hoću da idemo u pozorište.

-Znaš, ono što smo pričali?

-Da gledamo Buleta obučenog u ženu?

-Naravno da hoću...Ima li u ovom gradu nešto što me može više razveseliti....

Slike iz Dubrovnika

Six days in the city of Đubrouvnik

Sve je počelo tako što sam na jednom od onih stranih kanala gledao neku emisiju o hrani. Neki baja je došao na genijalnu ideju da se zaposli kao novinar koji obilazi restorane po čitavom svetu i isprobava hranu. Zatim, nama, gledaocima, govori kakvog je ukusa ta hrana. Zadesilo se da bas dođe u Djubrovnik, i tada je došlo do prekida filma. Voda je krenula na usta. Morao sam biti tamo...

Bilo je prosto. Modna Pista i ja smo se sastali i izvlačili čačkalice. Izvukao sam kraću. Modna je dobila lakši zadatak. Trebalo je da pakuje gaće, majce, šlauf i tako to, sve u jednu torbu... A ja. Eh ja. Trebalo je da odem na glavnu železničku stanicu u Beogradu, najružniju tvorevinu na svetu i stupim u verbalni kontakt sa nekim od šalterskih radnika na ovoj stanici, ne bi li kupio karte za voz ili možda čak avtobus.

“Danas retardiran, sutra šalterski radnik”, moto je svakog učenika srednje škole “Pera Leković” iz Beograda već decenijama. Najmanje uspešni među njima bivaju zaposleni na beogradskoj železničkoj stanici. Kao svaki mladi sportski trener, odmah sam otpočeo sa razmišljanjem o tome na koji način da obavim psihološke pripreme za ovaj zadatak. Zamolio sam Modnu da mi izmasira mozak uljem od lekovitog bilja. Potom sam zaronio glavu u lavor hladne vode, i sve to ponovio nekoliko puta. Sebi sam još obećao da ću usput pojesti tri stotine grama bureka sa šunkom i kačkavaljem kod Trpkovića.

Hodao sam polako jer je napolju bilo trideset šest stepeni. Još samo malo i napustiću ovu zemlju na makar šest dana. Na prvom šalteru radila su dvojca. Prvi je izgledao ovako. Seda kosa na glavi. Slepljena. Frizura, “Sad Sam Se Polio Mlakim Pivom Po Glavi Pa Šta?”. Ispucalo lice. Ispucale usne. Čačkalica, među zubima. Odelo, radnička uniforma. Toki, voki. Opasač...Pištolj...I još, mobilni telefon u drugoj ruci, marke Philips, onaj stari...Drugi je izgledao isto tako samo crne kose. Obojca su gledali pravo u staklo, u belo. Ne znam otkud mi to, al sam valjda očekivao da neko od njih kaže “Dobar dan, izvolite”. Pošto je to izostalo učinio sam nešto smešno. Krenuo sam prema jednom, pa sam koraknuo u nazad, obilazeći onu šipku, pa sam krenuo prema drugom. Nisam znao kome da priđem, pa sam ponovio ovo nekoliko puta. Posle trećeg puta sam zastao i počeo sam sebi da se smejem. Prišao sam tada ovom prvom, a obojca kao da to nisu primetili. Gledali su i dalje u belo, kao da se sa njihove strane stakla nalazi neki wide screen na kome se reprizira predivan koncert iz Guče. Nisam imao mnogo novca, a želeo sam da usput svratim i do Sarajeva. Trebalo je da pitam najmanje deset pitanja kako bih saznao koja je najjeftinija varijanta. Nemoguće. Ako i malo budem odugovlačio najblaža varijanta je da ću biti uvređen, a mozda će ispaliti i koji hitac u mene. Sažeto, sažeto, sažeto. Ponavljao sam sebi. U prvom pitanju mora da bude sve. Izbaci ću i “dobar dan”. Bez “dobar dan”. Odmah suština…

”Beograd, Sarajevo, imate?”, pitao sam.
“Nema voz za Sarajevo!” odgovorio je kao iz topa.
”Beograd, Dubrovnik, Beograd, Hrvatska?” pitao sam.
”Svako veče u devet” rekao je.
”Za gde?” pitao sam.
”Zagreb” rekao je.
”Hvala, doviđenja!” rekao sam.

Uf. Znoj sa čela se slivao. Dok sam koračao prema autobuskoj, sve je izgledalo u najboljem redu. Smrdelo je normalno. Između ove dve stanice nalazio se uobičajeni štand na kome su se prodavali bedževi sa likovima Ratka Mladića i Radovana Karadžića.. Tu su bili i trubači. Ova vrućina me ubija… Još samo malo…

Problem kod šalterskih radnika nije njihov, nego moj. Hvata me panika svaki put. Jedno pitanje još i nekako, ali posle drugog pitanja odgovor će zapoceti sa “c”, a posle trećeg “znate šta gospodine, sve vam tu lepo piše”. Tako je upravo i izgledao razgovor između mene i retardirane šalterske službenice na autobuskoj stanici. Sve vam lepo piše. Tabla iz hiljadu osamsto treće. Iz vremena kad su vozove vukli volovi. Ćirilicu bih još i podneo. Ovo je bilo neko staroslavensko pismo...

“Pa dobro devojko dokle! Treba da vas je dve! Da ste u mini suknjama! Da se smejete! Da se otimate koja će prva da mi odgovori! Da ste sisate! Da imate bele zube! Sta ce vam ovo staklo!? Da vas ne bi neko pljunuo!? Gde vam je mermer na stanici? Gde je onaj što glanca mermer? Gde je aparat za kafu? Gde je moja kafa! Šta vam znače ona jebena slova na stanici!? Otkud znam kad je nastala ta vasa stanica! Oće li mi neko reći to! A i zabole me! Ionako joj je rok trajanja istekao! Odavno!”...Nisam, naravno, to rekao jer je bilo previše vruće da bih išta rekao. Samo sam kupio karte i zbrisao…

Čim smo prešli granicu i ušli u Hrvatsku od prvog metra sam osetio da smo u normalnoj zemlji. Zemlji koja ima ozbiljne šanse da uđe u društvo evropskih zemalja. Označeni putevi. Novi saobraćajni znaci. Bankine...A onda malo mora i onih brodova ogromantnih...Vau! Ovo je mogla da bude moja zemlja. Ovde sam stranac. Neverovatno...

U taksiju Modna me pogledala sanjivim očima. Izgledala je kao neka manekenka. Iz Štutgarta. Ili tako nekog grada u Nemačkoj. Duge noge, koje je pružila preko mojih kolena...Kad li je pre tako pocrnela...Pa nismo ni stigli. Opet je koristila one njene kreme...Potpuno se uklapala u ovaj grad...Počelo je da deluje...Moj mozak se odmarao...A onda more...He he...Čisto...Malo sam ga liznuo prvo, tek da se uverim da je original...Ma da...Onda sam zaronio...Stopio sam se sa morem...Razvodnio se...

Ovi ljudi stvarno imaju razloga da se ponose ovim gradom...Pošto sam imao foto aparat, gde god da sam ga uperio izlazilo je umetnicko delo. Pričali smo malo...Kao da smo u nekoj letnjoj tarifi. Ujutru na plaži koristili smo reči kao što su “Dodaj mi breskvu”. “Da li možes da mi namažes leđa?”. “Da li mogu da ti namažem leđa?”, “...i noge, provereno znam da ne možes da dohvatiš ovaj deo ovde...” Predveče samo “Pogledaj zalazak sunca”, “Čoveče kolka jahta” i “Jebo te, kako je ovo ukusno!

Pošto smo spavali malo dalje od Djubrovnika, morali smo da se vozimo nekim seljobusom do centra svaki dan. Možda najjači utisak na mene je ostavio baš taj seljobus i vozač tog seljobusa. Seljobus je bio mali, novi Isuzu sa klimom, a vozač je jedanput zaustavio vozilo i stao pored magistrale, ustao sa svog sedišta i došao do zadnjeg reda gde sam ja sedeo da bi mi se obratio sledecim recima “Izvolite vaš kusur”, i pruzio mi dve kune...

Špagetle su bile skroz dobre. A dobio sam i recept kako se prave. Da, zaboravio sam to da kazem. Za more. Skočio sam na glavu čak. Tolko me je privuklo. Nisam skakao na glavu jedno deset godina. Malo sam se i ušinuo tad. Al nema veze. Davno naučena tehnika se ne zaboravlja. Ćale me je učio tu negde u blizini baš, još ko zna kad...Taj Zaton gde smo mi bili je skroz neko mesto opušteno, baš napravljeno da se vratiš u normalu nakon nervnog sloma...Dovoljno je da dođes samo. Tako izgleda...Miriše skroz dobro, i voda je čak malo zelenkasta, a ne samo plava...Sve su neki stranci, bogataši tamo, i užasno me je nerviralo što svi meštani govore kako im je propala sezona, i da nema mnogo stranaca, a ja sam samo strance viđao. A i ja sam stranac. Moj utisak je da ih ima bas puno...A da, i Modna Pista me je prozvala Tamagoochi, pošto samo nešto zahtevam i priznala mi je da je već bila vlasnica dva Tamagoochija koji su joj uginuli...

Ups...Evo u Beogradu sam ponovo, i neverovatno ali u ovom trenutku je nestalo struje, a na topu imam jos pet minuta bakterije...Ako, i onako sam priveo kraju ovaj post...Šta bih još rekao...Možda to da su nam na kraju ostale samo te dve kune koje nam je onaj manijak, robot od vozača vratio...Čuvamo ih u našoj kasici, prasici napravljenoj specijalno od gline sa jos dva dinara, pet leva, tri denara i nekoliko zlatnika...A tu je i ovih pet hiljada evra u fioci što sam nasledio od dede i lap top odmah tu pored. U prizemlju živimo, i ne zaključavamo nikad terasu...Šta ću sad? Čoveče, ima da se dosađujem u mraku…Još mi se ne spava...Evo, vratili smo se i ponovo počeli da radimo, da zaradimo još para, pa sve ponovo...Čuo sam da će biti još bolji život u Srbiji sledeće godine. Da će biti više para. Manje idijota...Još više putovanja...Druženja...To i svima vama koji čitate ove postove želim, i koristim ovu priliku, dok još imam bakterije, da vam se zahvalim za komentare koje ostavljate. Ok. Odo ja sad da vidim jel ima neka sveća u ovom stanu. A i šta ću sa njom. Možda bih mogao da zapalim logorsku vatru ovde u sobi, pa da zaigram kolo? To cu. Srbija je to. Ajd u zdravlje!

Dvojina

Prilazili smo KST u i ja sam rekao kako je dobro što nećemo biti sami na koncertu. Bila je to još jedna od onih šala koje razumeju najviše dvoje ljudi. Onih ljudi koji su ranije tog dana nešto pričali o nečemu...Ispred nas se nalazila još jedna grupica ljudi. Prosek starosti četrdeset šest godina. Šta je ovim ljudima? Pa nije valjda oni da slusaju Juru? Izgleda da je malko više vremena prošlo nego što sam mislio. Da, u stvari, to je neka njegova generacija. Kroz glavu mi je ipak prošlo i to da je razlog njihovog dolaska više neka nostalgija.

Kad smo ušli u dvorište tu je već bogami bilo dobrih stopedeset fanova. "A ha, niko neće doći..."rekla je Mika. Neka čudno-debela, nasmejano-vesela devojka je prodavala karte na ulazu. Tražila nam je sto kinti više zato što smo se odlučili da u poslednjem trenutku šopingujemo. Nije mnogo dvesta dinara danas, ali prevedeno u piće to mu dođe nekih četiri komada, a znao sam da ću biti gladan posle. Bio sam dakle spreman da obavim bilateralne razgovore sa debeljucom. Cilj, nezavisna večera. "Čekajte, dakle zaista dolazi Jura Stublić, to nije neka grupa koja peva obrade, nego bas D Jura Stublić iz Hrvatske? " Inače ja volim tako da se pretvaram da sam Sherlock Holmes. " Stvarno Jura..." uzvrati mi, kao da prihvata šalu. Posle još nekoliko tako, zanimljivih pitanja, taman sam odustao i krenuo rukom ka novcaniku kada iza leđa začuh zajapuren muški glas. Bio je to čovek koji je likom podsećao na mog "omiljenog" političara Albijanića. Unezveren, crven, zadihan, nije mu dobro uopšte, stajao je sa ženom. Sledeće pitanje kao da je uputio direktno meni, što je i logično. "Da li vam trebaju dve karte po ceni? " Nisam ni rekao doviđenja debeljuci, samo sam se udaljio od nje nekoliko koraka u rikverc. Ovom prilikom joj se izvinjavam.

Zadihani Albijanić je došao do daha nekako i tada je uspeo da čak i objasni razlog zbog čega se odlučio na ovakav korak. "Žena nam je kupila karte ali ja ne mogu, ne mogu da ga slušam posle onoga što je danas izjavio. "Naravno da sam odmah pogledao u ženu koja je imala izraz lica koji sve govori. Blaženi smešak, moze biti tužna, mož bit vesela, a mož bit i sad sam izašla sa ovim degenerikom i nakon ovoga iz razloga samokažnjavanja neću izlaziti ni sa kim naredne četiri godine. Međutim setih se da mu je ovo žena pa sam odmah zatim i pomislio da se možda radi i o nekakvom nasilju u porodici. "Gospođo, da li vam je potrebna zaštita. Ukoliko namignete samo ja mogu srediti da se za čas posla nađete u, na primer, Bugarskoj, oni su sad Evropa, znate, ja sam Bond, Džejms Bond..." Uperih pogled ka Miki koja mi je, kako to ona ume, brzinom veverice uzvratila pogled i kao da je htela da kaže: "Da, ajde da je usvojimo, toliko je slatka.

"Ne želim ni da vam prepričam čta je taj čovek rekao, pokvario bih vam provod, a to nije lepo." Kakav fin, uglađeni gospodin, ne želi da nam pokvari provod. Kad je pre shvatio da smo mi na istoj talasnoj dužini. Da smo iz njegovog plemena i da treba da nas zaštiti, kao svoje. Ko mu je to rekao? Sine, to jest, gospodine, pa "tvoji su sveci za mene tek ubogi mali heretici", sto kaže ona pesma. Znao sam da nemam vremena da se objašnjavam sa njim o bilo čemu. Znao sam i da mi je toliko zanimljiv, kao fenomen, da ću kada budem pisao o koncertu, pomenuti i njega. Samo sam mu dao pare. "Nas to ne zanima" rekao sam, a hteo sam da ne kažem ništa. "Hvala, dovidjenja", samo sam odradio, već ne gledajući ga. Bilo mi je čak to pomalo i smešno i zajedno sam sa Mikom smišljao šta bi to Jura mogao da kaže i da nas to sad kad smo već kupili karte to odvrati od koncerta. Nešto lično možda. Da mi pomene familiju. Stvarno ne znam.

Pretpostavio sam da se radi o nekim odnosima izmedju Srba i Hrvata. Stvarno sam mislio da je ta priča odavno završena. Zapravo, za mene, ta prica nikad nije ni počela. Jura za mene nije hrvat. Jura je za mene Jura i par ljudi je reklo da imam isti glas ko on, pa smo otišli to da proverimo u živo. Međutim ne može da me ne iznervira ovakav stav ljudi i taj neki osećaj da se podrazumeva da smo mi sa ove strane a oni su tamo sa neke druge strane, i tako, lepo je znaš, da oni dolaze ovde. Čoveče, dolazi Jura ne dolazi niko drugi. Dolazi Jura i četiri momka iz benda koji treba da održe koncert. Tačka. Ko još dolazi?

Na meti su i takozvani Šiptari koji iz nekog razloga nisu omiljeni u našem narodu. Šiptari su posebno "šiptari", čak više nego što su hrvati, "hrvati". Šiptari kao i da nisu ljudi. Oni su neka vrsta životinja, ali sigurno ne nekih domačih životinja. U većini slučajeva, kada pričam sa nekim iz bga o tome uvek se podrazumeva da šiptare treba mrzeti. Agresivni su, ratoborni, žele da se otcepe, valjaju drogu. Čudne neke zivotinje. Sigurno Jura kada ustane ujutru kaže: "Ja sam Jura, ja sam hrvat, ustao sam iz kreveta" Ili taj neki šiptar kaže svojoj ženi koja je upravo nahranila piliće pošto je ona zadužena za živinu, a muskarac za svinje i krave : "Ženo ja sam šiptar, idem da serem, daj novine". Ja ne znam, ja sigurno ne kažem kad se pogledam ujutro u ogladalo : "De si Dule, srbine stari!".

Dakle nikad nisam imao tu svest o sebi kao nekom ko pripada nekom narodu već samo svest o sebi kao pojedincu. Mogu samo da pretpostavim da i vecina drugih ljudi tako razmišlja, ali na moju žalost, ovde većina misli da drugi narodi žive na neki specijalan način, hrvatski, šiptarski način, svoje živote, da to nisu obični ljudi kao što smo mi ovde i da im treba stati na put, i nedozvoliti im da nahrane svoje svinje i piliće. Na demonstracijama devedeset šeste, sedme, ljudi koji su stajali pored mene uzvikivali su policiji "Idite na Kosovo!". Dakle idite dole i tucite šiptare, a ne nas. Ja sam nekako pokušavao da doviknem "Idite kući i nemojte nikoga da tučete", ali izgleda da je moj glas bio tada malo nadjačan. Sad su na vlasti baš ti što vole da neko bije šiptare. Malo me je sramota, malo me hvata jeza, i malo više mi je muka od takvih ljudi. Svaki put kad naiđem na nekoga ko govori u tim kategorijama, ja se sve više nerviram. Osećam da je to zvaničan stav ove vlasti, ovog naroda. Treba mrzeti sve koji nisu srbi, i to me pomalo plaši i dodatno se osećam bespomoćnim u ovakvim situacijama. Zato sam samo tako kratko odgovorio...Zapravo, nisam ni hteo da se interesujem....

Ispred ulaza se već nakupilo boga mi dobrih hiljadu ljudi. Pustili su raju unutra. Vrata su bila malo šira od mojih ramena. Ljudi su upadali unutra prilično polako u taj veliki prostor. Otprilike kako upada pesak na drugu stranu peščanog sata. Polako ali opet, sigurno. Ušli smo među prvima. Došli smo do sredine, i ne znam zašto smo baš tu stali. "Moram do toaleta" rekla je i mene je uhvatila panika da me nikada više neće naći u toj masi. Sa razglasa je išla skroz dobra muzika. Uživao sam i uvek me je nerviralo kad nešto što je dobro ne mogu da podelim sa njom. "Ali požuri molim te, vidiš da se puni". Ostao sam sam i propustila je bar dve mnogo dobre pesme. Još jedan razlog za nerviranje. Ljudi su prolazili pored mene kao da sam u arkadnoj igrici. Samo mi je falio svemirski brod. Šta prolaze pored mene, pa ja sam Jura. Alo, hej!...Tada sam shvatio da mi užasno nedostaje...Tada sam shvatio da nisam Jura...Uz onu mnogo dobru pesmu od Pepersa koja je išla, a zove se Zefir Song, shvatio sam da je volim...Opet mi je krivo što nije pored mene...Vrat mi se ukočio već od gledanja prema vratima...Prošla je večnost... Hrvati, Srbi, Siptari, jebite se svi...Gde je Mika? Kad sam je ugledao, ponovo sam bio srecan...Poljubio sam je...Proveli smo se super na koncertu.

Šta li je pomislila Bouvijeva žena te večeri, kad ih je zatekla u krevetu...?

Ponovo sam kupio moronski časopis Blic. U njemu sve lepo piše: „Koliko je duga bina. Nekih četiri stotine metara. Koliko je visoka bina. Nekih pet stotina metara...Osam stotina radnika je zaposleno. Devet hiljada kamiona je donosilo opremu. Reflektori mogu da osvetle jedan omanji grad Nju....Jork, a kamo li binu. Iza bine nalazi se privatni cirkus sa slonovima, kamilama, delfinima...Kad im se saberu godine, Stonsi zajedno imaju nekih hiljadu godina. Mik Džeger je, samo, star devetsto godina. Mik je visok metar i šesdeset pet. Mikov polni organ dugačak je tri metra. Četiri pingvina su zaposleni kao radnici koji pridržavaju Mikov polni organ, kada mokri, svakoga jutra. Prvi pingvin, glavni medju pingvinima, govori iskljucivo švedski jezik. Drugi pingvin, naj dlakaviji, poreklom je nemac, dok treći i četvrti nisu uopšte sa ove planete i ne razumeju nijedan jezik. Sve je to, naravno iz razloga bezbednosti. Mikova klozetska šolja prečnika je dvadesetpet kvadratna metra. Mik obožava da upražnjava akvabik sa svojih šest devojaka u njoj. Mikov koncertni klavir dug je deset metara. Izrađen je od čistog zlata. Isti se nalazi u apartmanu koji je veličine dvestadvatesetpet kvadratna metra. Ovaj apartman nalazi se naravno u hotelu Hajat i ima pogled na reku Savu.” Svi novinari koji su nekad pisali za Blic, koji pišu i koji će nekad pisati za Blic su moroni. Svi ljudi koji su kupili Blic, nekada, su moroni. Čak ne mogu da oprostim ni onima koji su kupili moronski časopic Blic samo jednom. I oni su moroni.

Danima sam prolazio pored bilborda na kome su uslikani Mik, Prik, Kijt i Sedi. Ova fotografija bacala me je u duboka razmišljanja. Iz prva, najveću pažnju mi je privlačio Sedi. Razmišljao sam o starosti, o životu, o smrti, o farbi za kosu, o bubnjevima i ostalim glupostima. Zašto se čovek ne ofarba? Zašto ga ne izbace iz benda kad je toliko sed? Zar je toliko dobar? Potom, način na koji su poređani. Od lepšeg ga....Sedom. Kako li ću ja izgledati kad ostarim? Da li ću biti šmeker poput Mika? Ili ću možda furati narkomanski „look” poput Kijta? Možda ću izgledati kao onaj što liči na rođenu sestru narkomana Kijta, a na slici se nalazi između Mika i Kijta. Ili ću, pak, biti sed poput Sedog. Videcemo. Uskoro.

Mik, Prik, Dik, i Sedi zajedno, predstavljaju bend koji se naziva Rolingstons. Rolingstons su bend koji je brat od strica jednog boljeg benda koji se naziva Bitlsi. Bitlsi su najbolji bend na svetu. Bitlsi postoje još samo u mojoj glavi, a par njihovih pesama nalazi se i na mom hard disku. Rolingstonsi su bend koji me samo iz nekog razloga asocira na Bitlse, i pored ostalih razloga, a i iz tog razloga, morao sam da odem na koncert Rolingstonsa. Takodje, Stonsi me podsećaju i na jedno posebno vreme u mom životu. Vreme koje je teklo dok ja nisam bio živ. Vreme koje iz priča mojih roditelja zamišljam u crno-beloj tehnici. Vreme za koje nijedna budala nema dokaz da su tada uopste i postojale boje. Pa ni moji roditelji. Saznajem, da tada nisu postojali ni televizori. Reč „kompjuter”, reč „mobilni telefon” nisu se ni izgovarale. Da li je to bilo bolje vreme?

Ako je bilo, zašto tada nisu svirali u Beogradu? Rok bendovi koji su tada svirali rok, uglavnom su svirali obrade Bitlsa i Stonsa. Popularne reči tada bile su „tito”, petokraka”, ”traktor”, ”njiva”, „šljiva”, „govno”, „svinja”. I ne čudi me da možda iz tih razloga rokenrol nije ni došao tada do Beograda. Potpuno razumem i zbog čega devedesetih pravi rok bendovi nisu dolazili u Beograd. Pa gde će, pored reči kao što su „srbin”, „hrvat”, „noz”, ”leš”, ”kalašnjikov”, ”kordon”, „kanta”, ”benzin”, „ima hleba”, ”nema mleka”. Ali da sad dođu kada se samo na trenutak pominjala reč „sloboda”, a odmah zatim „backstabbing”, „ljigavost”, „kiselost”, „fotelja”, „sova”, „crv”, „puž”, „budala”, nije mi baš najjasnije. Kako li će uopšte svirati na teritoriji „zemlje čuda” u kojoj je verovatno i vazduh „obrnut”. Gradu u kome ljudi govore „daj mi ovaj hleb”, umesto „dobar dan, molim vas...” Pa da se to prevede na engleski, bilo bi „give me this bread!”. Nisam siguran, al čini mi se da to nema tako nigde. U Beogradu, još, ljudi obožavaju da pričaju u glas. A pravilo je da niko nikog ne sluša, i da svako misli da je pametniji od ovog drugog. Kako li će Dik uspeti uopšte da naštimuje gitaru. Da li će Mikov glas da krči dok bude izlazio iz zvučnika i kroz taj čudni, začarani vazduh, dolazio do naših ušiju? Odgovore na ove dileme morao sam da potražim na samom koncertu. Dakle, šta im se desilo? Da li su i oni definitivno pukli? Da li je rokenrol zvanično mrtav? Uskoro je trebalo da saznam.

Pa....posle prvih taktova, malo mi je zastala knedla u grlu. Da sam žena, onda bih plakao. Pošto nisam, borio sam se sa sobom da ne zaplačem. To je stvaralo blagi bol u predelu grla. To je trajalo uglavnom tokom celog koncerta. A čak i Kijt koji me na snimcima obično smori, izazvao je kod mene poseban nalet ovog osećaja. Osetio sam kako je on u stvari taj „pravi roker”. Kako stvarno oseća. Kako stvarno hoće da zagrli tu neku devojku i kako su te njegove bore stvarno nastale zbog te, neke devojke, koja mu je pretvorila mozak u „balegu koja se puši”. Očigledno je imao šta da kaže. Mik je priča za sebe. Uglavnom sam ga cenio zbog njegovog solo albuma iz devedeset druge. Zaista je izgledao kao čovek iz „tog boljeg vremena” koji se sad ovde teleportovao i uspeva da nam svima održi lekciju iz lepog odnosa prema publici, iz pevanja, iz kondicije. Bolji je od svih nas. Treba se baviti sportom... Treba raditi na sebi...Treba biti kreativan...Treba pisati...Treba pevati...Veslati...Jel?...Sedi je prevazišao sebe. Voleo bih da mi baš on drži časove bubnjologije. Debeli, zadrigli crnac, je očigledno bio dobar muzičar i dobra podloga sa svojom bas gitarom. Sisata crnkinja, prateca pevaljka, je potvrdila da su sisate crnkinje najbolje ribe na svetu, a duvači su potvrdili da je „moćno” kad dođe onaj deo pesme sa saksofonom...

Još dve ključne stvari su se desile na koncertu. Niko ih naravno nije primetio osim mene. Čak ni moroni iz Blica. Jedna je ta da je Mik otpevao pesmu „I’ll go crazy” od Džejms Browna, moju omiljenu pesmu iz šezdesetdruge godine kao omaž ovom kralju. To da je ona Miku isto omiljena pesma govori mi o njemu da bi glat mogao da mi bude ortak. Druga stvar je ta da je Mik u jednom trenutku izgovorio, naizgled neskromno: „Welcome to the club”. Možda je ovo bio odgovor na moja pitanja. Dakle sad smo ušli u nekakav klub. Verovatno gomila koja je otišla na exit tog dana i druga gomila dobrih ljudi koji su sedeli kući, nisu toga svesni. Ali mi jesmo izdejstvovali nekakvu ulaznicu. U neki klub. Mik veruje, ocigledno, da to još uvek ima neku snagu. Verujem i ja. Rokenrol jeste došao u Bg tog dana. Posle hiljadu godina, al je došao. Uživao sam na koncertu. Dobra muzika, dobro osvetljenje, sve na mestu. Još samo da oteramo govna...

Although i look like an idiot I manage to get my ass out of that parking spot in just 3 hours

Stajao sam ispred ogromne zgradetine na autoputu BG-Zg u blizini Sava centra...Došao sam dvadeset minuta pre dogovorenog vremena. Okrenuo sam Miloša na mobilni. Nedostupan. Pokušao sam na fiksni. Sekretarica se uključila. Ostavio sam jednu poruku. Trebalo je da se popnem na sedmi sprat. Pomalo me je mrzelo jer me je Miloš već upozorio da lift ne radi. Mojih dvadeset minuta je otišlo kako je i došlo. Sam sam kriv. Stalno kasnim i bog me je kaznio za to. Nije hteo da prizna mojih dvadeset minuta. Ionako sam stigao tu samo zahvaljujuci tome što je bus odmah naišao. Bio sam gladan i već pomalo nervozan od čekanja. Interfon takođe nije radio tako da sam morao da se popnem. "Upadaj. Mi smo se uspavali" rekla je Maja sa malo zamućenim pogledom. "Ljudi, da li znate da ukoliko uskoro ne krenemo, najebaćemo samo tako. Na auto putu je vec gužva. Požurite, i dajte mi nesto da jedem kad sam već tu..."Miloš mi je bacio na sto neku kobasicu i parče hleba, a naravno bio je tu i zdenka sir. Na ovom savršenom obroku biću mu zahvalan ceo život, jer me je to sprečilo da kasnije "ispustim dušu".

Dva sata smo se vozili do parkinga, koji je inace bio VIP. Izašli smo iz kola i prizor je izgledao neverovatno. Pustara, šljunak, milion ljudi, milion automobila, vetar, oblaci, malo kiše, malo sunca. Kao da smo došli na neko mesto na kome nešto veliko svi zajedno treba da uradimo. Ne znam šta. Da se deremo "Odlazi Koštunice!" ili "Odlazi sva stoko sa ovog sveta! Pustite nas da živimo normalno! Mi smo normalni i gonite se svi zajedno u pičku materinu! Pustite nas da živimo normalno u našoj zemlji u kojoj smo se rodili! "Kao da će to da pomogne...

"Evo, ja sam već sad srećan. Meni je ovo dovoljno" rekao je Miloš na tom parkingu. Ja sam delio taj osećaj sa njim. Bio sam uzbuđen što ću uskoro videti najveći bend na svetu. Prošli smo tri reda kontrole i ušli u neki ogroman prostor gde je već stajalo po mojoj proceni pedeset hiljada ljudi. Lažem. Kažem pedeset hiljada zato što sam negde već čuo koliko je ulaznica prodato. Inače, po mojoj realnoj proceni, tu je bilo šestopedeset hiljada ljudi. Polako smo se probijali ka bini. Nadali smo se da ćemo doći do tačke gde ćemo moći da vidimo bolje. Ubrzo je postalo gusto i negde na četristo metara od bine više nismo mogli da priđemo. Noć je padala. Ljudi su postajali pomalo i nervozni od stajanja. "Pogledaj kako su nisko postavili video bimove"..."Ma sigurno će ih podići kada počne koncert, vidiš da vise na kranovima" dobacivali su ljudi.

Po mom iskustvu koncerti počinju tako što se ugase svetla, i onda ljudi počnu da zvižde, deru se, i onda posle jedno pet minuta, grune neko ogromno svetlo i tada izađe taj glavni bend i kao zadivi sve prisutne. Ovoga puta svetla se nisu skroz ugasila. Ugasila su se samo neka i na scenu su izasli tri coveka i poceli kao nešto da džemiraju. Onaj kran nije podigao one video bimove i na trenuntak sam postao razočaran. Ta tri čoveka bili su Basista - Najbolji - Na - Svetu, Bubnjar - Ubedljivo - Najbolji - Na - Svetu - Toliko - Sam - Dobar - Da - Mi - Je - Dosadno - Pa - Udaram - Kontra - Ritam, i Gitarista - Imam - Dobroćudnu - Facu - Sad - Sam - Se - Izlecio - Pustite - Me - Da - Sviram.

Svetlo još uvek nije bilo nešto preterano jako. Međutim, posle nekoliko taktova na scenu je izašao gospodin Pevač - Lud - Sam - Dvesta - Posto - Odjebite - Svi i upalila su se neka četiri ogromna video bima koja do tad nismo ni videli jer kada su ugašeni ne vide se, jer su providni. Ljudi su počeli da vrište. Odjedanput se sve ubrzalo i pojačalo za nekih trista procenata. Basista je očigledno bio na nekim drogama od kojih se preterano znojiš i ukoliko si basista Red Hot Chilli Peppersa počinješ da režiš na publiku unoseći se u facu kameri. Puls mi se ubrzao. Osećao sam se kao da nisam ja ista osoba koja sam bio do tog trenutka. Kao da se zovem Gregori Holden i da sam rodjeni Kalifornjanin koji je došao tu malo da se izduva. Ne moguće je da su ovi ljudi došli tu zbog mene. Previše su dobri. Previše su poznati. Ne moguće je da ih ja gledam u živo. Ljudi su počeli još jače da vrište. Pomislio sam na trenutak kako će to svetlo da nas proguta sve zajedno. Bubnjar je očigledno poludeo i počeo da udara bubnjeve kao da nisu njegovi. Pevač je izvodio neki ples sam sa sobom. Basista je još jedanput zarežao. Pokušavao sam da rukom zadržavam oznojene idijote ispred mene da ne bi smrvili Maju. Ruka mi je bila mokra od znoja. Nema veze. Navikao sam od silnih šetnji devedeset šeste sedme osme devete desete...

Maja je posle rekla da joj nedostaje više tog obraćanja publici od strane pevača. Naime pevač je tek posle druge pesme rekao "Hello, welcome to our show!" i to je bilo sve. Basista se takođe još jednom obratio publici i uz pomoć njegove bas gitare, koja je očigledno bila i ostala deo njegovog tela, odsvirao neku "pesmu zahvalnosti'. Prava istina je da ovi muzičari nemaju šta nema da pričaju. Oni to već čine svojom muzikom, svojim telima, svojim plesom koji izvode svako za sebe, a opet to čine kao da su jedan organizam. Oni svi zajedno nose neku poruku koju malo ko od nas može da prepozna. Meni se samo čini da sam je prepoznao. Možda jesam.

Jedanaest i petnaest minuta. Koncert je završen. Ulazimo u kola polako. Na ViP parking. Dva i petnaest. Još uvek smo u kolima. Na ViP parkingu. Posle nekoliko pojedenih bonžita, posle nekoliko odslušanih Miloševih omiljenih pesama koje nisu odsvirane na koncertu bilo nam je zabavno i u kolima. Pet i petnaest. Ulazim u svoj stan. Umoran sam. Sve me boli. Spavam. Deset i petnaest. Budim se. Sedam za kompjuter. Skinuću sve pesme od Pepersa. Jedva čekam sledeći koncert...

Prvi post

Dobar dan!
Evo i ja da napravim svoj blog. Svako ima svoj blog pa zasto ne bi i ja. Jos uvek nemam pojma o cemu da pisem ali cu vec nesto smisliti.

Kad sam isao u skolu, imao sam cetiri iz srpskog, ali to je zato sto me je nastavnica volela ne zbog toga sto su mi radovi bili dobri. Radovi su mi bili drugaciji od ostalih. Da su bili isti kao i svi drugi onda bih imao pet. Da me nije volela, ili sazaljevala, imao bih ocenu 2.

Pravopis, to ne znam sta je. Nemojte me ispravljati. Procitao sam manje knjiga od Homera Simpsona.

Bas je lepo imati svoj blog. Hahaha! Uzivajte u mom divnom blogu!

Pozdrav do sledeceg posta!