Slike iz Dubrovnika

Six days in the city of Đubrouvnik

Sve je počelo tako što sam na jednom od onih stranih kanala gledao neku emisiju o hrani. Neki baja je došao na genijalnu ideju da se zaposli kao novinar koji obilazi restorane po čitavom svetu i isprobava hranu. Zatim, nama, gledaocima, govori kakvog je ukusa ta hrana. Zadesilo se da bas dođe u Djubrovnik, i tada je došlo do prekida filma. Voda je krenula na usta. Morao sam biti tamo...

Bilo je prosto. Modna Pista i ja smo se sastali i izvlačili čačkalice. Izvukao sam kraću. Modna je dobila lakši zadatak. Trebalo je da pakuje gaće, majce, šlauf i tako to, sve u jednu torbu... A ja. Eh ja. Trebalo je da odem na glavnu železničku stanicu u Beogradu, najružniju tvorevinu na svetu i stupim u verbalni kontakt sa nekim od šalterskih radnika na ovoj stanici, ne bi li kupio karte za voz ili možda čak avtobus.

“Danas retardiran, sutra šalterski radnik”, moto je svakog učenika srednje škole “Pera Leković” iz Beograda već decenijama. Najmanje uspešni među njima bivaju zaposleni na beogradskoj železničkoj stanici. Kao svaki mladi sportski trener, odmah sam otpočeo sa razmišljanjem o tome na koji način da obavim psihološke pripreme za ovaj zadatak. Zamolio sam Modnu da mi izmasira mozak uljem od lekovitog bilja. Potom sam zaronio glavu u lavor hladne vode, i sve to ponovio nekoliko puta. Sebi sam još obećao da ću usput pojesti tri stotine grama bureka sa šunkom i kačkavaljem kod Trpkovića.

Hodao sam polako jer je napolju bilo trideset šest stepeni. Još samo malo i napustiću ovu zemlju na makar šest dana. Na prvom šalteru radila su dvojca. Prvi je izgledao ovako. Seda kosa na glavi. Slepljena. Frizura, “Sad Sam Se Polio Mlakim Pivom Po Glavi Pa Šta?”. Ispucalo lice. Ispucale usne. Čačkalica, među zubima. Odelo, radnička uniforma. Toki, voki. Opasač...Pištolj...I još, mobilni telefon u drugoj ruci, marke Philips, onaj stari...Drugi je izgledao isto tako samo crne kose. Obojca su gledali pravo u staklo, u belo. Ne znam otkud mi to, al sam valjda očekivao da neko od njih kaže “Dobar dan, izvolite”. Pošto je to izostalo učinio sam nešto smešno. Krenuo sam prema jednom, pa sam koraknuo u nazad, obilazeći onu šipku, pa sam krenuo prema drugom. Nisam znao kome da priđem, pa sam ponovio ovo nekoliko puta. Posle trećeg puta sam zastao i počeo sam sebi da se smejem. Prišao sam tada ovom prvom, a obojca kao da to nisu primetili. Gledali su i dalje u belo, kao da se sa njihove strane stakla nalazi neki wide screen na kome se reprizira predivan koncert iz Guče. Nisam imao mnogo novca, a želeo sam da usput svratim i do Sarajeva. Trebalo je da pitam najmanje deset pitanja kako bih saznao koja je najjeftinija varijanta. Nemoguće. Ako i malo budem odugovlačio najblaža varijanta je da ću biti uvređen, a mozda će ispaliti i koji hitac u mene. Sažeto, sažeto, sažeto. Ponavljao sam sebi. U prvom pitanju mora da bude sve. Izbaci ću i “dobar dan”. Bez “dobar dan”. Odmah suština…

”Beograd, Sarajevo, imate?”, pitao sam.
“Nema voz za Sarajevo!” odgovorio je kao iz topa.
”Beograd, Dubrovnik, Beograd, Hrvatska?” pitao sam.
”Svako veče u devet” rekao je.
”Za gde?” pitao sam.
”Zagreb” rekao je.
”Hvala, doviđenja!” rekao sam.

Uf. Znoj sa čela se slivao. Dok sam koračao prema autobuskoj, sve je izgledalo u najboljem redu. Smrdelo je normalno. Između ove dve stanice nalazio se uobičajeni štand na kome su se prodavali bedževi sa likovima Ratka Mladića i Radovana Karadžića.. Tu su bili i trubači. Ova vrućina me ubija… Još samo malo…

Problem kod šalterskih radnika nije njihov, nego moj. Hvata me panika svaki put. Jedno pitanje još i nekako, ali posle drugog pitanja odgovor će zapoceti sa “c”, a posle trećeg “znate šta gospodine, sve vam tu lepo piše”. Tako je upravo i izgledao razgovor između mene i retardirane šalterske službenice na autobuskoj stanici. Sve vam lepo piše. Tabla iz hiljadu osamsto treće. Iz vremena kad su vozove vukli volovi. Ćirilicu bih još i podneo. Ovo je bilo neko staroslavensko pismo...

“Pa dobro devojko dokle! Treba da vas je dve! Da ste u mini suknjama! Da se smejete! Da se otimate koja će prva da mi odgovori! Da ste sisate! Da imate bele zube! Sta ce vam ovo staklo!? Da vas ne bi neko pljunuo!? Gde vam je mermer na stanici? Gde je onaj što glanca mermer? Gde je aparat za kafu? Gde je moja kafa! Šta vam znače ona jebena slova na stanici!? Otkud znam kad je nastala ta vasa stanica! Oće li mi neko reći to! A i zabole me! Ionako joj je rok trajanja istekao! Odavno!”...Nisam, naravno, to rekao jer je bilo previše vruće da bih išta rekao. Samo sam kupio karte i zbrisao…

Čim smo prešli granicu i ušli u Hrvatsku od prvog metra sam osetio da smo u normalnoj zemlji. Zemlji koja ima ozbiljne šanse da uđe u društvo evropskih zemalja. Označeni putevi. Novi saobraćajni znaci. Bankine...A onda malo mora i onih brodova ogromantnih...Vau! Ovo je mogla da bude moja zemlja. Ovde sam stranac. Neverovatno...

U taksiju Modna me pogledala sanjivim očima. Izgledala je kao neka manekenka. Iz Štutgarta. Ili tako nekog grada u Nemačkoj. Duge noge, koje je pružila preko mojih kolena...Kad li je pre tako pocrnela...Pa nismo ni stigli. Opet je koristila one njene kreme...Potpuno se uklapala u ovaj grad...Počelo je da deluje...Moj mozak se odmarao...A onda more...He he...Čisto...Malo sam ga liznuo prvo, tek da se uverim da je original...Ma da...Onda sam zaronio...Stopio sam se sa morem...Razvodnio se...

Ovi ljudi stvarno imaju razloga da se ponose ovim gradom...Pošto sam imao foto aparat, gde god da sam ga uperio izlazilo je umetnicko delo. Pričali smo malo...Kao da smo u nekoj letnjoj tarifi. Ujutru na plaži koristili smo reči kao što su “Dodaj mi breskvu”. “Da li možes da mi namažes leđa?”. “Da li mogu da ti namažem leđa?”, “...i noge, provereno znam da ne možes da dohvatiš ovaj deo ovde...” Predveče samo “Pogledaj zalazak sunca”, “Čoveče kolka jahta” i “Jebo te, kako je ovo ukusno!

Pošto smo spavali malo dalje od Djubrovnika, morali smo da se vozimo nekim seljobusom do centra svaki dan. Možda najjači utisak na mene je ostavio baš taj seljobus i vozač tog seljobusa. Seljobus je bio mali, novi Isuzu sa klimom, a vozač je jedanput zaustavio vozilo i stao pored magistrale, ustao sa svog sedišta i došao do zadnjeg reda gde sam ja sedeo da bi mi se obratio sledecim recima “Izvolite vaš kusur”, i pruzio mi dve kune...

Špagetle su bile skroz dobre. A dobio sam i recept kako se prave. Da, zaboravio sam to da kazem. Za more. Skočio sam na glavu čak. Tolko me je privuklo. Nisam skakao na glavu jedno deset godina. Malo sam se i ušinuo tad. Al nema veze. Davno naučena tehnika se ne zaboravlja. Ćale me je učio tu negde u blizini baš, još ko zna kad...Taj Zaton gde smo mi bili je skroz neko mesto opušteno, baš napravljeno da se vratiš u normalu nakon nervnog sloma...Dovoljno je da dođes samo. Tako izgleda...Miriše skroz dobro, i voda je čak malo zelenkasta, a ne samo plava...Sve su neki stranci, bogataši tamo, i užasno me je nerviralo što svi meštani govore kako im je propala sezona, i da nema mnogo stranaca, a ja sam samo strance viđao. A i ja sam stranac. Moj utisak je da ih ima bas puno...A da, i Modna Pista me je prozvala Tamagoochi, pošto samo nešto zahtevam i priznala mi je da je već bila vlasnica dva Tamagoochija koji su joj uginuli...

Ups...Evo u Beogradu sam ponovo, i neverovatno ali u ovom trenutku je nestalo struje, a na topu imam jos pet minuta bakterije...Ako, i onako sam priveo kraju ovaj post...Šta bih još rekao...Možda to da su nam na kraju ostale samo te dve kune koje nam je onaj manijak, robot od vozača vratio...Čuvamo ih u našoj kasici, prasici napravljenoj specijalno od gline sa jos dva dinara, pet leva, tri denara i nekoliko zlatnika...A tu je i ovih pet hiljada evra u fioci što sam nasledio od dede i lap top odmah tu pored. U prizemlju živimo, i ne zaključavamo nikad terasu...Šta ću sad? Čoveče, ima da se dosađujem u mraku…Još mi se ne spava...Evo, vratili smo se i ponovo počeli da radimo, da zaradimo još para, pa sve ponovo...Čuo sam da će biti još bolji život u Srbiji sledeće godine. Da će biti više para. Manje idijota...Još više putovanja...Druženja...To i svima vama koji čitate ove postove želim, i koristim ovu priliku, dok još imam bakterije, da vam se zahvalim za komentare koje ostavljate. Ok. Odo ja sad da vidim jel ima neka sveća u ovom stanu. A i šta ću sa njom. Možda bih mogao da zapalim logorsku vatru ovde u sobi, pa da zaigram kolo? To cu. Srbija je to. Ajd u zdravlje!