Baj Baj

Pozdravljam puno coveka koji je smislio reklamu za "baj baj bubuljica stik", kao i coveka koji je preveo ovo na srpski. Poseban pozdrav za ovoga sto izgovara to sve na tv u.

Proslo je samo cetrdesetosam minuta otkako se Andrea vratila sa ginekoloskog pregleda. Veoma korisna informacija. Pozdrav i za Andreu koja je na ovom pregledu saznala da je trudna kao i da se uzasno plasi ginekologa (sa zagrebackim naglaskom)

I na kraju najveci pozdrav za najveceg idijota na planeti. Ministar Vuk cija glava je kriva. Svaki put kada ga vidim na tv-u ucini mi se da mi je slika iskrivljena na tv u. Medjutim nije. Slika je dobra. Njegova glava je svaki put sve krivlja i krivlja. Spiralnog oblika. Kao iz fotoshopa. Vuche, molim te, stavi kesu na glavu sledeci put kad se pojavis na tv-u. Poludecu ako te jos jednom budem video.

Sve ovo nebi bilo moguce da sam ja na vreme iskljucio tv. Steta je ucinjena. Pored toga sto sam ovo sve gledao na tv-u ja jos i pisem ovo sranje od teksta na facebooku. Isto tako citam razne kretenske tekstove drugih ljudi sa facebooka. Ostaje mi samo da se istusiram svojim novim vanila-yoghurt shower creamom. To ce mi mozda pomoci...

Kosidba drzavne svojine

Buncic Dusan danas je kosio travnjak u skolskom dvoristu. To je normalan decko i zivi u ulici Mirka Tomica 2. Tamo mozete videti i kako on izgleda.

To je jedini covek, decko , osoba koji je, koja je kosila travnjak ikada u skolskom dvoristu na celom svetu. Zasto je to uradio?

Dusan ne voli korov. Muka mu je od korova koji nikome ne smeta.

Takodje, plasi se velikih biljaka. Dusan ima osecaj da ce te biljke da ga ujedu. Jednom je video na televiziji tu biljku koja ujeda nekog coveka i od tada se plasi.

Drugi razlog je aerobni trening. Kosidba je dobra vezba za celo telo, i Dusan se u to uverio jos jednom. Nakon sat vremena kosidbe potrosio je osam litara znoja.

Tih sat vremena kosidbe proslo je brzinom od dvadeset minuta trcanja. Sto znaci da je kosidba i zanimljiva. Ima necega u tom udarcu kosom po korovu.

Dusan je planirao da sutra uradi trening grabuljidbe-slicno kao kosidba al' nije isto. Medjutiom travnjak je toliki da ce biti posla za jos dva dana kosidbe. Sto znaci da je travnjak velik u ***** materinu, a i sunce przi.

Dusan poziva zato sve zainteresovane da mu se pridruze u kosidbi, al ne veruje da ce mu se iko pridruziti.

Takodje, Dusan pozive sve koji znaju sta je brusni kamen, a imaju ga da mu ga pozajme.

Svetsko prvenstvo u veslanju 2

Sta reci. Nisam los prognozer. Ipak, nisam ni dobar.

Prvo mesto sam pogodio. To su Nemci. Drugi su bili Englezi, a ja reko bice Srbija.
Za Engleze sam mislio da ce biti treci. Ipak treca je bila bratska Ukrajina koja je uzela srpskom cetvercu medalju ispred nosa (samo sekunda).

Nasi momci su bili cetvrti i posle njih tamo Italija i Francuska na petom i sestom mestu sto je bas onako kako sam napisao. Eh, da sam pogodio ovo za drugo mesto bilo bi bolje.

Sve jedno ja cu nasim momcima cestitati kad se vrate, samo se bojim da nece bas sa odusevljenjem prihvatiti cestitke. Sigurno su ocekivali vise.

Sa jedne strane to je dobro. Ocekivanja su porasla, i kvalitet. Medjutim nekad je dobro prihvatiti i da nisi uvek najbolji. To je jako tesko , narocito za nekoga ko trenira tri puta dnevno, i na kraju sezone izgubi za sekund. Al to mogu samo najveci. Pa vi vidite koliko je strpljenja, truda, rada, i cega svega jos potrebno da bi se doslo do nekog zeljenog rezultata.

Idemo dalje. Sutra je na programu dvojac...

Svetsko prvenstvo u veslanju

Danas sam pratio svetsko prvenstvo u veslanju za juniore, posredstvom interneta. Za one koji ne znaju na sajtu www.worldrowing.com svaka budala moze to isto da ucini.

Interesantno mi je to da se ove godine odrzavaju tri svetska kupa, jedno juniorsko svetsko prvenstvo , jedno svetsko prvenstvo za seniore do dvaestri godine, jedno svetsko prvenstvo za neolimpijske discipline, evropsko prvenstvo, sve to u veslanju, najboljem sportu ikada izmisljenom , a da nista od toga nije moglo da se vidi na televiziji.

Koja je mera za glupocu te televizije i ljudi koji gledaju televiziju. To su uzasno glupi ljudi, i uzasno je glupa ta televizija. I mi svi zajedno smo uzasno glupi.

Tu je naravno i olimpijada, koja opet iz mozda nekog razloga, nece biti prenosena kod nas. Mozda ce neka budala u Kini da baci neku baklju na kamermana.

Na svim gorepomenutim prvenstvima ucestvovale su posade iz nase jadne zemlje, a na prvenstvu koje sam ja gledao tri nase posade su se plasirale u finale. To su juniorski cetverac sa kormilarem, juniorski skif i laki seniorski dvojac bez kormilara.

Dve posade su bile ubedljivo prve , dok je skif stigao drugi, pa se ocekuje i po koja medalja.

Dok sam gledao prenos ukljucio sam onu opciju audio steam gde neki napaljeni komentator prenosi uzivo trku, sto nije lose , ali je daleko ispod onoga sto mogu da dobiju ljubitelji fudbala, sa svim onim kamerama koje lete brzinom lopte itd.

Svejedno, momci cestitam vam...Sta reci, gledam vas sutra...

Ps. I da, moje prognoze za juniorski cetverac sa kormilarom su, da ne bude posle:

1.Nemci
2.Srbija
3.Engleska
4.Ukrajina
5.Italija
6.Francuska

Trening

Posto sam proveo ceo dan u sobi, postao sam toliko nervozan da sam pozeleo da pojedem svoju ruku. Onda odlucih da izadjem napolje i istrcim malo ne bili se razmrdao i na taj nacin smirijo i svoje misli.

Otisao sam u skolsko dvoriste a tamo ni zive duse. Vreme smor.

Dvoriste izgleda kao da niko nije ziv osim mene. Ja sam jedini covek preziveli i dosao sam u to skolsko dvoriste nakon trideset godina. Travuljina neka visoka, blato, drvece neko nepoznato.

Grane iznad trkacke staze zaklanjaju prolaz. Od kise se jos savile tako da nije bilo moguce prolaziti normalno. Neko cvece ljubicasto je izraslo po fudbalskom terenu. Ali je visoko nekih metar i po. Nije ono malo cvece. To je odlican teren za pejnt bol sada.

Na donjem placu, ispod terena nalazi se predivna dzungla. Betonski teren je potpuno izrovaren korenjem, a kosevi vise ne postoje. Na donjem placu nalazi se jos i nekoliko velikih gomila plasticnih flasa-zamislite deponiju, pa nekih trideset kvadratnih metara te deponije.

Neko je doneo tegove( sto je pozitivno) koji stoje pored penjalica na donjem placu. To su cetiri sipke sa betonskim tegovima od dvadeset pa do sezdeset kilograma.

Tegovi su pobacani bez nekog reda i svima su dostupni. Pomislio sam kako je ovo dvoriste necija soba koja je veoma neuredna i kako taj neko drzi svoje tegove tu i naravno nece da spremi svoju sobu.

Setio sam se sve one dece koja se vozaju u kolicima dok ih majke guraju. I sve one druge dece koja dolaze u to dvoriste. Sigurno preko hiljadu ljudi posecuje to dvoriste. Jos i skola kad radi tu dolaze neki profesori i direktor, pedagozi, psiholozi. I nikome od svih tih ljudi nije proslo kroz glavu ono sto je meni proslo:
"zasto ne sredimo ovo sranje od dvorista".

Razmisljao sam malo o tome dok sam trcao. Recimo taj direktor je mozda pomislio: "Sta ja imam da sredjujem dvoriste kad ce ovi drugi da ga uniste" A meni cudno sto i ti drugi unistavaju dvoriste. Ne mogu da verujem da su oni takvi ljudi da im se svidja da provode vreme u tom djubretu i govnima. Kakvi su to ljudi. Nemoguce.

Uglavnom, i ja sam isti kao oni. Proveo sam vreme u tom dvoristu, tacnije trideset minuta koliko mi je trajao trening. Jebi ga.

Malo lud

Zove me Milos pre par nedelja i pita jel sam nabavio karte "za Balasevica". Skvrl Sendi je u drugoj sobi i ne znam da li spava ili cuje razgovor. Odgovaram mu tiho.

-Jesam, imao sam srece.-

Pravim se da pricam o necemu levom. Nisam joj rekao za karte. Zeleo sam da je iznenadim.
Prodate su za cetiri sekunde. Dobio sam blagajnu i nekako rezervisao u trecoj sekundi. Martovski Yelowcab, iz koga sam saznao za koncert, zapalio sam.

Na dan koncerta pitam je da podje sa mnom u setnju.

-Ti da setas? Jel si poludeo?

-Ma, ja sam samo malo lud i...kakve veze ima, ajmo!

-Ne mogu da verujem. Ajde...

Setamo tik uz Dunav i zamolim je da skrenemo ka pozoristu. Cuo sam za dobar restoran tu negde pa ocu tamo. Prilazimo Madlenianumu, a tamo guzva.

-A kad cemo mi u pozoriste?

-Pa i mi cemo sad...

-Imas karte! Folirantu nijedan! Koja predstava?

-Videces kad pocne...

U osam i nesto na scenu izlazi Djole, a za njim i Duja i Sendi pocinje da place i da me grli. Tako me jako grli da mi nokte zabija u ledja. Prestaje aplauz i nekako se smirujemo.

Nema benda. Odmor od bubnjeva i ritma. Samo klavir i Djoletove price. Po koja pesma izmedju, tek da oboji atmosferu.
Mogao bih da ga slusam satima. Vec sam neke price cuo, ali svejedno uzivam. I prijatelji koje srecem svakog dana, pricaju mi ispricane price, pa ih opet slusam.
Djole je samo jos jedan prijatelj.

Vracamo se kuci i srecni smo. Sledeca dva dana pricamo o utiscima.

Prolece

Vlada i ja smo poslednjih sest meseci radili zajedno kao treneri u veslackom klubu. Najvise posla imali smo vikendom. Tada deca ne idu u skolu. Cetiri termina. Svaki po dva sata. Prvi je pocinjao u osam ujutru. Poslednji se zavrsavao u pet po podne. Do kraja dana bili bismo prilicno umorni. Nije lako nauciti toliko dece da vesla.

Jednog dana na klub je dosao Sasa. Zvali smo ga Rile, zbog prezimena. Stari as. Nekadasnji partner iz cetverca. Zapravo, ja sam njemu bio kormilar jos kao klinja. Osvojili smo zajedno srebrnu medalju na svetskom prvenstvu. Velika cast. Lepa uspomena.

Rile je dolazio svaki dan na klub. Vec odavno se ne takmici, ali redovno trenira. Rekreativno. Rile je imao svoj ritual. Svakog dana dolazio je u cetiri sata po podne. Uglavnom je veslao ergometar i to po sat vremena. Nakon veslanja uradio bi vezbe labavljenja. Sve ukupno sat i petnaest minuta.

S obzirom da smo jedini na klubu uvek bili Vlada i ja, nasa obaveza bila je i da zakljucamo klub. Svaki put smo cekali Rileta da zavrsi svoj trening, kako bi mogli da zakljucamo. Nekad umorni, nekad nervozni, uvek smo ga strpljivo i sa postovanjem cekali.

Kada bi dolazio na klub u cetiri sata, primetivsi ga kroz prozor kancelarije, neko bi od nas sa odusevljenjem rekao "Evo ga Rile!". Iako smo znali da ce doci, opet bi nekako bili prijatno iznenadjeni. Svaki put kad bi ga video, prisetio bih se davnih vremena...

Rile je ponekad sa sobom nosio novine ili neke grickalice, sto nas je posebno radovalo. Pojeli bi mu grickalice, procitali bi mu novine i pricali bi sa njim.

Rile je jos odavno stanovnik Kanade, Amerike i ko zna koje jos zemlje. Od pocetka devedesetih, kada je odsluzio vojsku, zbris'o je iz zemlje. Ovde dolazi samo leti. Rile je uvek imao bolje patike od nas. Bolju jaknu. Bolji prsluk. I neke super pantalone sa dzepovima. Nikada se nismo posebno druzili, a od mog dolaska na klub, vidjali smo se svakodnevno.

U poslednjih sest meseci zajednickog rada, svakog dana vidjali smo Rileta na klubu. Nekoliko puta popili smo pice zajedno. Jednom smo izasli u grad i nekoliko puta odigrali teksas hold'em.

Ovog leta Rile je ostao malo duze...Ostao je cele zime.

Koliko god da nam je bio drag, ipak nam je predstavljalo malo opterecenje to sto kad zavrsimo trening ranije, ne mozemo odmah da odemo kuci, vec moramo njega da cekamo.

Jedne subote, Vlada mi rece:

- Znas da Rile sutra putuje?

- Nemoj da me zajebavas. Gde?

- Pa u Kanadu...

Posle nekoliko minuta, na vratima kancelarije, pojavio se Rile iz teretane.

- E pa, momci, ja vas pozdravljam. - rece.

- Rile, sve najbolje!

- Hvala...I vama.

- Cuvaj se, ipak je Kanada siromasna zemlja. Siguran si, da ces bas tamo? - rekoh mu.

Dosla je i nedelja. A i ta nedelja je dosla do kraja. U cetiri i petnaest smo zavrsili...Bili smo umorni ko psi.

Dok smo se polako pakovali, delili smo utiske. Vlada je bio nervozan, a i ja sam bio blago nezadovoljan dnevnim ucinkom. Proslo je vec neko vreme. Zakljucali smo kancelariju i izasli napolje.

Sunce je jos uvek stajalo iznad horizonta iako je vec proslo pet sati. Toplo vreme ponovo dolazi. Zovu ga prolece.

Nijedan od nas dvojce nije konstatovao da Rile nije dosao. Shvatio sam to tek kasnije, kod kuce...