Kosidba državne svojine

Bunčić Dušan danas je kosio travnjak u školskom dvorištu. To je normalan dečko i živi u ulici Mirka Tomića 2. Tamo možete videti i kako on izgleda.

To je jedini čovek, čecko , osoba koji je, koja je kosila travnjak ikada u školskom dvorištu na celom svetu. Zašto je to uradio?

Dušan ne voli korov. Muka mu je od korova koji nikome ne smeta.

Takođe, plaši se velikih biljaka. Dušan ima osecaj da će te biljke da ga ujedu. Jednom je video na televiziji tu biljku koja ujeda nekog čoveka i od tada se plaši.

Drugi razlog je aerobni trening. Kosidba je dobra vežba za celo telo, i Dušan se u to uverio još jednom. Nakon sat vremena kosidbe potrošio je osam litara znoja.

Tih sat vremena kosidbe prošlo je brzinom od dvadeset minuta trčanja. Što znači da je kosidba i zanimljiva. Ima nečega u tom udarcu kosom po korovu.

Dušan je planirao da sutra uradi trening grabuljidbe-slično kao kosidba al' nije isto. Međutiom travnjak je toliki da će biti posla za još dva dana kosidbe. Što znači da je travnjak velik u ***** materinu, a i sunce prži.

Dušan poziva zato sve zainteresovane da mu se pridruže u kosidbi, al ne veruje da ce mu se iko pridružiti.

Takođe, Dušan poziva sve one koji znaju šta je brusni kamen, a imaju ga, da mu ga pozajme.

Trening

Pošto sam proveo ceo dan u sobi, postao sam toliko nervozan da sam poželeo da pojedem svoju ruku. Onda odlučih da izađem napolje i istrčim malo ne bi li se razmrdao i na taj način smirijo i svoje misli.

Otišao sam u školsko dvorište a tamo ni žive duše. Vreme smor.

Dvorište izgleda kao da niko nije živ osim mene. Ja sam jedini čovek preživeli i došao sam u to školsko dvorište nakon trideset godina. Travuljina neka visoka, blato, drveće neko nepoznato.

Grane iznad trkačke staze zaklanjaju prolaz. Od kiše se još savile tako da nije bilo moguće prolaziti normalno. Neko cveće ljubičasto je izraslo po fudbalskom terenu. Ali je visoko nekih metar i po. Nije ono malo cveće. To je odličan teren za pejnt bol sada.

Na donjem placu, ispod terena nalazi se predivna džungla. Betonski teren je potpuno izrovaren korenjem, a koševi više ne postoje. Na donjem placu nalazi se jos i nekoliko velikih gomila plasticnih flaša-zamislite deponiju, pa nekih trideset kvadratnih metara te deponije.

Neko je doneo tegove( što je pozitivno) koji stoje pored penjalica na donjem placu. Tu su četiri šipke sa betonskim tegovima od dvadeset pa do šezdeset kilograma.

Tegovi su pobacani bez nekog reda i svima su dostupni. Pomislio sam kako je ovo dvorište nečija soba koja je veoma neuredna i kako taj neko drži svoje tegove tu i naravno neće da spremi svoju sobu.

Setio sam se sve one dece koja se vozaju u kolicima dok ih majke guraju. I sve one druge dece koja dolaze u to dvorište. Sigurno preko hiljadu ljudi posećuje to dvorište. Još i škola kad radi tu dolaze neki profesori i direktor, pedagozi, psiholozi. I nikome od svih tih ljudi nije prošlo kroz glavu ono što je meni prošlo:
"Zašto ne sredimo ovo sranje od dvorišta".

Razmišljao sam malo o tome dok sam trčao kroz džunglu. Recimo taj direktor je možda pomislio: "Šta ja imam da sređujem dvorište kad će ovi drugi da ga uniste" A meni čudno što i ti drugi uništavaju dvorište. Ne mogu da verujem da su oni takvi ljudi da im se sviđa da provode vreme u tom đubretu i govnima. Kakvi su to ljudi. Nemoguće.

Uglavnom, i ja sam isti kao oni. Proveo sam vreme u tom dvorištu, tačnije, trideset minuta koliko mi je trajao trening. Jebi ga.

Malo lud

Zove me Miloš pre par nedelja i pita jel sam nabavio karte "za Balasevića". Skvrl Sendi je u drugoj sobi i ne znam da li spava ili čuje razgovor. Odgovaram mu tiho.

-Jesam, imao sam sreće.-

Pravim se da pričam o nečemu levom. Nisam joj rekao za karte. Želeo sam da je iznenadim.
Prodate su za četiri sekunde. Dobio sam blagajnu i nekako rezervisao u trećoj sekundi. Martovski Yelowcab, iz koga sam saznao za koncert, zapalio sam.

Na dan koncerta pitam je da podje sa mnom u šetnju.

-Ti da šetas? Jel si poludeo?

-Ma, ja sam samo malo lud i...kakve veze ima, ajmo!

-Ne mogu da verujem. Ajde...

Šetamo tik uz Dunav i zamolim je da skrenemo ka pozorištu. Cuo sam za dobar restoran tu negde pa oću tamo. Prilazimo Madlenianumu, a tamo gužva.

-A kad cemo mi u pozorište?

-Pa i mi ćemo sad...

-Imaš karte! Folirantu nijedan! Koja predstava?

-Videćes kad počne...

U osam i nešto na scenu izlazi Đole, a za njim i Duja i Sendi počinje da plače i da me grli. Tako me jako grli da mi nokte zabija u leđa. Prestaje aplauz i nekako se smirujemo.

Nema benda. Odmor od bubnjeva i ritma. Samo klavir i Đoletove priče. Po koja pesma izmedju, tek da oboji atmosferu.
Mogao bih da ga slušam satima. Već sam neke priče čuo, ali svejedno uživam. I prijatelji koje srećem svakog dana, pričaju mi ispričane priče, pa ih opet slušam.
Đole je samo još jedan prijatelj.

Vraćamo se kući i srećni smo. Sledeća dva dana pričamo o utiscima.

Proleće

Vlada i ja smo poslednjih šest meseci radili zajedno kao treneri u veslačkom klubu. Najviše posla imali smo vikendom. Tada deca ne idu u školu. Četiri termina. Svaki po dva sata. Prvi je počinjao u osam ujutru. Poslednji se završavao u pet po podne. Do kraja dana bili bismo prilično umorni. Nije lako naučiti toliko dece da vesla.

Jednog dana na klub je došao Saša. Zvali smo ga Rile, zbog prezimena. Stari as. Nekadašnji partner iz četverca. Zapravo, ja sam njemu bio kormilar još kao klinja. Osvojili smo zajedno srebrnu medalju na svetskom prvenstvu. Velika čast. Lepa uspomena.

Rile je dolazio svaki dan na klub. Već odavno se ne takmiči, ali redovno trenira. Rekreativno. Rile je imao svoj ritual. Svakog dana dolazio je u četiri sata po podne. Uglavnom je veslao ergometar i to po sat vremena. Nakon veslanja uradio bi vežbe labavljenja. Sve ukupno sat i petnaest minuta.

S obzirom da smo jedini na klubu uvek bili Vlada i ja, naša obaveza bila je i da zaključamo klub. Svaki put smo čekali Rileta da završi svoj trening, kako bi mogli da zaključamo. Nekad umorni, nekad nervozni, uvek smo ga strpljivo i sa poštovanjem čekali.

Kada bi dolazio na klub u četiri sata, primetivši ga kroz prozor kancelarije, neko bi od nas sa odusevljenjem rekao "Evo ga Rile!". Iako smo znali da će doći, opet bi nekako bili prijatno iznenađeni. Svaki put kad bi ga video, prisetio bih se davnih vremena...

Rile je ponekad sa sobom nosio novine ili neke grickalice, što nas je posebno radovalo. Pojeli bi mu grickalice, pročitali bi mu novine i pričali bi sa njim.

Rile je još odavno stanovnik Kanade, Amerike i ko zna koje još zemlje. Od početka devedesetih, kada je odslužio vojsku, zbris'o je iz zemlje. Ovde dolazi samo leti. Rile je uvek imao bolje patike od nas. Bolju jaknu. Bolji prsluk. I neke super pantalone sa dzepovima. Nikada se nismo posebno družili, a od mog dolaska na klub, viđali smo se svakodnevno.

U poslednjih šest meseci zajedničkog rada, svakog dana viđali smo Rileta na klubu. Nekoliko puta popili smo piće zajedno. Jednom smo izašli u grad i nekoliko puta odigrali teksas hold'em.

Ovog leta Rile je ostao malo duže...Ostao je cele zime.

Koliko god da nam je bio drag, ipak nam je predstavljalo malo opterećenje to što kad završimo trening ranije, ne možemo odmah da odemo kući, već moramo njega da čekamo.

Jedne subote, Vlada mi reče:

- Znaš da Rile sutra putuje?

- Nemoj da me zajebavaš. Gde?

- Pa u Kanadu...

Posle nekoliko minuta, na vratima kancelarije, pojavio se Rile iz teretane.

- E pa, momci, ja vas pozdravljam. - reče.

- Rile, sve najbolje!

- Hvala...I vama.

- Cuvaj se, ipak je Kanada siromašna zemlja. Siguran si, da ćes baš tamo? - rekoh mu.

Došla je i nedelja. A i ta nedelja je došla do kraja. U četiri i petnaest smo završili...Bili smo umorni ko psi.

Dok smo se polako pakovali, delili smo utiske. Vlada je bio nervozan, a i ja sam bio blago nezadovoljan dnevnim učinkom. Prošlo je već neko vreme. Zaključali smo kancelariju i izašli napolje.

Sunce je još uvek stajalo iznad horizonta iako je već prošlo pet sati. Toplo vreme ponovo dolazi. Zovu ga proleće.

Nijedan od nas dvojce nije konstatovao da Rile nije došao. Shvatio sam to tek kasnije, kod kuce...

Poklon

Početkom leta opet sam slavio rodjendan. Odlučio sam da napravim neku klopu i pozovem par ljudi. Obukao sam jelek, ogrnuo anteriju, nazuo opanke. Ulovio divlju svinju, vezao kera i založio vatru. Jednom rečju, mislio sam na tu svečanost...Super je to. Bitno je da se viđamo. Makar jednom godišnje. Klopa, muzika, slatkiši, super. Sve dobre stvari. Neizbežni pokloni...Sitnice koje su zanimljive. Ne znače mnogo, ali bi mogle, u šali...Sat, značio bi, kasniš stalno. Deo stik ili rol on, smrdiš stalno. Zimske rukavice ili džemper, sin si tom nekom. Štrikani džemper, štrikane rukavice, unuk…

Maja i Miloš donesoše mi knjigu...Čoveče...To i ne znam šta znači. Možda, pametan sam. Znam da čitam. Hvala im. Ako je to...I ne samo to. Rekoše kako je ta knjiga baš u mom fazonu, i kako će mi se svideti...Neverovatno...Ovi ljudi me baš cene. Čak i znaju koji je moj fazon. Puno mi znači to.

Pošto sam rekorder u dobijenim dezodoransima za rođendan, knjigu Zvonka Karanovića "Više od nule", koju su mi poklonili, držao sam u ruci cele večeri kao "malo knjige na dlanu". Nisam ni sačekao da ode poslednji gost a već sam onako virkao da vidim šta piše unutra. Iskren da budem, nije potrebno mnogo da bi se meni neka knjiga svidela. Dovoljno je da mi je neko pokloni za rodjendan i da mi kaze "pročitaj ovo obavezno, u tvom je fazonu". Ipak, dok sam je čitao svašta se desilo. Poistovetio sam se sa glavnim likom. Navijao da smuva tu neku glavnu ribu. Zamišljao sam kako sam i ja šmeker…

Glavni junak nije baš oduševljen rezultatima rada predhodnog režima u Srbiji. Nije potrebno ni da izgovori da je protiv Slobe. I kroz njegov stil života, njegov način razmišljanja, njegov muzički ukus, shvatio sam da je on protiv režima. Zapravo, protiv nečega što je loše. Za grupu Bijelo Dugme kaže da je običan narodnjak, loži se na Korta Maltezea, sluša Igi Popa...I naravno, ne ide u sklonište kada padaju bombe NATO-a…

Ima ljudi koji misle da izbor muzike nema nikakve veze ni sa čim, ali ne i ja. Duboko sam ubeđen da važi ona stara srpska poslovica, koju sam upravo izmislio: “reci mi koju muziku slusas, i ja cu ti reci za koga glasaš”. Autor navodi imena omiljenih bendova i pesama glavnog junaka, jer razume moć koju muzika nosi, koristeći ovaj stil da predstavi atmosferu, a ja, namerno puštam te pesme u toku čitanja da bih doživeo priču još jače i osetio ono što glavni junak oseća...I sad, da ne dužim dalje, jeste knjiga bila u mom fazonu, Miloš i Maja, potpuno su pogodili...

Povod zbog koga pišem ovo, je za mene više nego radostan. Juče sam imao tu čast da upoznam Zvonka Karanovića, pisca dotične knjige. Kako je do toga došlo, duga priča. Ukratko, pošto i ja “pišem”, poslao sam mu moje tekstove, pa mi je odgovorio da nisu loši. Sreli smo se ne bi li me posavetovao oko toga kada da koristim Veliko Slovo, kada zarez, kada tri tacke...Uglavnom, sedeli smo u kafani, i pili...Prvi gutljaj prve litre vina učinio nam se malo kiselim, al’ smo to zaboravili kad smo načeli drugu litru, istog vina…

.

Zvonko je redak car...Preporučio mi je neke knjige koje treba obavezno da pročitam. Podsetio me je na to da je život jedan i da ga treba iskoristiti kako treba...Složili smo se da možda ne bi bilo zgoreg iskoristiti ga u nekoj drugoj zemlji, u tom slučaju. Pričali smo o književnosti...O ljubavi, o sreći. Pričali smo o politici, o svemiru, o vanzemaljcima...Dotakli smo se Guče, pedera, lezbejki...Čak smo razmenili nekoliko reči i o pravoslavnoj crkvi. Možda najinteresantnije je bilo kada smo pričali o ženskim grudima, a rivalitet koji je postojao između bendova Oasis i Blur, koji su svi zaboravili, mi nismo...

Sve vreme sam bio srećan dok smo pričali, a po izlasku iz kafane bio sam i rumen u licu od vina. Osećao sam se poprilično euforično još dugo posle tog susreta. U svakom slučaju, bio je to onaj dobar osećaj, univerzalni osećaj, kao poznati miris koji te šalje u mislima gde god. Ja sam se setio putovanja, raznih poznanstava, smeha…

Osim moje porodice, koja se sve vise povećava, mojih prijatelja, imam još samo, možda jedan kaput. A i ako imam još nešto preko toga, ne vredi mi mnogo. Po izlasku iz kafane setio sam se svojih prijatelja sa rođendana i pomislio kako sam stekao još jednog.

Uvek na istoj strani razuma, večito u manjini, moji prijatelji i ja pričamo o raznim temama. Da, dok se ne vidimo na proslavi nečijeg rođendana, potrebno je da glasamo u januaru. Glasaćemo “svim srcem” za promene. Neće se bog zna sta promeniti, jer ova vlada ima mandat koji traje još tri godine. Ali nama će zato ostati druženja i kafana. A to je, sine, više nego dovoljno...

Neki to vole vruće

Taman sam završavao pisanje natpisa "Molim vas nemojte jesti beli luk sledeći put pre ulaska u vozilo" u word-u, koji sam planirao da štampam u bar dvadeset primeraka, isečem u oblik pravougaonika i kasnije lepim unutar trolejbusa, autobusa, i onih tramvaja kojima se ja vozim, kada začuh zvonjavu na vratima. Dvanaest sati. Ili je poštar, koga mrzim, jer samo donosi neke racune i traži od mene da mu se potpišem ili je ne znam ko. Nikako da isključim to zvono iz struje...

Otvorio sam vrata, a ispred mene je stajao Svetislav Bule Goncić, glumac.

-Gospodine Bule, izvolite ući u moj skromni dom.

-Hvala, hvala, moram primetiti, imate vrlo lepe ta...u stvari vrlo vam je lepo okrečeno. Vi i nemate tapete, sto je meni veoma čudno. Šta vam ovo smrdi?

-Ništa, to je takav stan... Smrdi. Soba je desno.

Bule je usao u sobu, seo na krevet i prekrstio noge. Tek tada primetih da nosi belu haljinu. Dok je sedao perika mu je spala sa glave i on je brzim pokretom ponovo namesti na glavu.

-Gospodine Bule, mogu li da znam uzroke vaše iznenadne posete. Znate, ja sam veoma zauzet čovek...Stvaram.

-Ja sam Avon dama, i došao sam ovde da vam ponudim neke proizvode iz naše nove kolekcije. Ako mi ne zamerate, ja bih sada otvorio ovaj kofer i pokazao vam neke od njih.

-Ja to sranje nikada ne bih kupio, naročito ne od vas.

-Phf! E dobar si...

-Ha ha! Pa gde si Bule, kućo stara!? Pa ti stvarno nisi normalan. I šta, tako obučen ideš na posao?

-Phffffhf! Pa el sam dama ili nisam?

-E, ludaku jedan. Kolko se nismo videli? Ima tri godine? Ej kaži mi...Sve ove godine hoću to da te pitam... Kako je Ivan Bekjarev?

Posle srdačnog pozdrava, Bule je počeo da priča o svemu i svačemu. Neke stvari sam već znao o njemu, a neke su bile nove. Pričao mi je po stoti put kako je krao na prijemnom za glumu i kako je vozio fiću okrenutog naopačke. Onda je počeo da mi pokazuje robu od „Avona” i da mi nudi neke kreme za povećanje grudi, neke pudere za prikrivanje akni, i neizbežni kamen za struganje peta.

-Kvalitet. Nije to običan kamen.

-Bule, znam al to mi stvarno ne treba...

Pričali smo već dugo i ja primetih da ga nisam ničim ponudio. Šta da mu dam. U mojoj kuhinji je samo kuhinjski nameštaj, a od bele tehnike samo frižider. U frižideru ladan vazduh. Ima u stvari neka slanina koja bi bila dobra za podmazivanje skija jer je skroz bela, a dole, u fijoci od frižidera, su neke kese... Crvena i žuta. Ne znam šta će mi ove kese u frizideru. Mislim da je tu pre stajao persun koji sam postepeno vadio za supu pa sad ostale kese. Ima i jedna tegla sa tursijom od nepoznatog autora koju sam dobio na poklon. Mislim da je ona toliko kisela da nije za ljudsku upotrebu. Jednom sam probao zeleni paradajz iz te tegle i samo sam se kiselo nasmejao. Mrzelo me je da je bacim u djubre jer je tegla velika, pa bi počepala kesu od djubreta. Nek stoji tu, ionako ima mesta uvek. Teže ce se pokvariti u frižideru. Ispod sudopere ima zato interesantnih stvari. Sona kiselina i deterdzent za brisanje pločica.

Teško je hodati u snu. Teško je čak i pričati sa nekim. Ponekad kad sam baš umoran, uspevam da pomalo utičem na snove i da sanjam baš ono što ja želim. Za mog prijatelja Buleta napregao sam mozak i izmislio jedan Pelinkovac. I to ne običan, nego ruski...u nekoj flaši sa pozlaćenim slovima.

Znao sam da pravi domaćini ne nude. Oni "iznose". U sobu sam se vratio i sa dve čaše.

-Opa! E to je već nešto. To je melem.

Jednu čašu sam napunio do vrha i dao je njemu. Drugu samo prst. Nisam ni okusio svoju, a Bule je svoju već nagnuo i ispio. Kao da mu nisam ni sipao. Pogledao me je na kratko, a onda mi iz ruke uzeo flašu. Ruka mi je ostala pružena i gledao sam ga kako direktno iz flaše loče.

Dok je pio lice mu se menjalo. Na trenutak je postao Petar Kralj, pa onda malo Ivan Bekjarev pa na kraju opet Bule. Popio je celu flašu na ex. Posle sam doneo klavijaturu. On je pevao, a ja sam ga pratio. Sedeli smo već dugo...

-Kakav ti je ovo stan? Jel imaš ti neki štek? Jel imaš špajz?

-Nemam Bule. Imam garažu.

-Znaš li ti koliko ja mogu da popijem? Znaš li ti da nema vode?

Izmislio sam još dve flaše pelinkovca koje je eksirao, a onda me je naterao da odem u garažu po još bilo kakve tečnosti. U garaži sam našao sadolins farbu kojom sam nameravao da farbam vrata od garaže, neko ulje iz kartera starog juga i farbu visokog sjaja zelene boje iz sedamdeset osme godine.

Ćale je njom farbao radijatore u stanu. Sin se rodio pa da kuća bude lepa. Dugo su nam radijatori bili zeleni, a posle je ofarbao i prozore u zeleno. Dobro je da vrata nije ofarbao u zeleno. Njih je ofarbao u narandzasto. Dugo sam mislio kako je to kul. I kako je cale car zbog toga.

Kad sam se vratio u stan na stolu su već stajale prazne flaše od domestosa i sone kiseline. Bule se izgleda samoposlužio. Popio mi je i sav sadolins i motorno ulje. Dok je ispijao zelenu farbu, rekoh mu da mi ostavi malo. Probao sam i ja napokon. Gusta je malo ta farba, ali važno je da može da se pije.

-Pa sto ne isključiš ovaj frizider kad jedeš stalno napolju. Što plaćaš struju?

-He. Dobar si... Srbija je ovo Bule...Zaboravljaš. Ko još ovde racionalno razmislja... I planira nesto. Pa nije samo to... Ja placam markicu al se vozim taksijem ponekad... Plačam kablovski internet, al ponekad koristim i dial up... Nemoguće je to objasniti. Djubre drzim u frižideru...Da ti ne pričam...Stare stvari u plakarima koje ne nosim. Pisma, sveske, knjige, kutije od cipela u fijokama...Dosta, ne mogu više da pričam, pusti me!

-Ok, odoh. Sigurno neceš da kupiš nešto?
-Neću.

-Moram da ti kazem Bule nešto, i poslušaj me dobro. Onaj film u kome igraš Luleta ti je mnogo grozan. Molim te da vise ne snimaš takve filmove. Ona svadba. Pa onaj pedofil. Pa onda onaj idiot što se loži na Oktobarfest. Pa onaj što se bije sa sinom. Ona riba što svira saksofon. Ej! Pasoš. Pa nikako da ti vrate pasoš. Pa zabrinuta majka! Dosta više takvih filmova. Ako još negde na nekoj televiziji budem video taj film razbiću televizor, Bule, kunem ti se.

Bule je počeo toliko jako da plače da sam morao da ga zagrlim.

-Sad si me podsetio.

-Da li ti znaš da su mi tek u apriiiilu ove godine vraaaaaaaaaatili paaaaaasoš!

-U redu je Bule. U redu je. Smiri se. Popi nešto. Šta da ti dam? Evo ti sveća. Zelena je. Od kivija. Mirišljava. Sveće kad se malo zagreju pretvaraju se u tečnost.

-U! Super. Hvala ti. Aj ćao.

"Šutnuh" ga u dupe i "zalupih" vrata za njim.

****
Mačka je skočila sa police i za sobom povukla neke knjige koje su lupile o pod. Stala je pored vrata dajući mi do znanja da hoće da izadje. Izgleda je cula neko lupanje vratima. Izgleda da oči mogu da otvorim. Usta, ne mogu. Ao am edan eote og! eik mi e aepio a nepe i emogu uopte a ovoim! Ekako am uspeo a e doucem o upatia de sam edno est inuta ipirao uta odom koja e postaala sve adnia i adnia i ladnija...I polako mi se vratila moć govora. A onda je zazvonio i telefon. Koji takodje ne podnosim. Pitala me je da li hoću da idemo u pozorište.

-Znaš, ono što smo pričali?

-Da gledamo Buleta obučenog u ženu?

-Naravno da hoću...Ima li u ovom gradu nešto što me može više razveseliti....

Slike iz Dubrovnika