Stajao sam ispred ogromne zgradetine na autoputu BG-Zg u blizini Sava centra...Došao sam dvadeset minuta pre dogovorenog vremena. Okrenuo sam Miloša na mobilni. Nedostupan. Pokušao sam na fiksni. Sekretarica se uključila. Ostavio sam jednu poruku. Trebalo je da se popnem na sedmi sprat. Pomalo me je mrzelo jer me je Miloš već upozorio da lift ne radi. Mojih dvadeset minuta je otišlo kako je i došlo. Sam sam kriv. Stalno kasnim i bog me je kaznio za to. Nije hteo da prizna mojih dvadeset minuta. Ionako sam stigao tu samo zahvaljujuci tome što je bus odmah naišao. Bio sam gladan i već pomalo nervozan od čekanja. Interfon takođe nije radio tako da sam morao da se popnem. "Upadaj. Mi smo se uspavali" rekla je Maja sa malo zamućenim pogledom. "Ljudi, da li znate da ukoliko uskoro ne krenemo, najebaćemo samo tako. Na auto putu je vec gužva. Požurite, i dajte mi nesto da jedem kad sam već tu..."Miloš mi je bacio na sto neku kobasicu i parče hleba, a naravno bio je tu i zdenka sir. Na ovom savršenom obroku biću mu zahvalan ceo život, jer me je to sprečilo da kasnije "ispustim dušu".
Dva sata smo se vozili do parkinga, koji je inace bio VIP. Izašli smo iz kola i prizor je izgledao neverovatno. Pustara, šljunak, milion ljudi, milion automobila, vetar, oblaci, malo kiše, malo sunca. Kao da smo došli na neko mesto na kome nešto veliko svi zajedno treba da uradimo. Ne znam šta. Da se deremo "Odlazi Koštunice!" ili "Odlazi sva stoko sa ovog sveta! Pustite nas da živimo normalno! Mi smo normalni i gonite se svi zajedno u pičku materinu! Pustite nas da živimo normalno u našoj zemlji u kojoj smo se rodili! "Kao da će to da pomogne...
"Evo, ja sam već sad srećan. Meni je ovo dovoljno" rekao je Miloš na tom parkingu. Ja sam delio taj osećaj sa njim. Bio sam uzbuđen što ću uskoro videti najveći bend na svetu. Prošli smo tri reda kontrole i ušli u neki ogroman prostor gde je već stajalo po mojoj proceni pedeset hiljada ljudi. Lažem. Kažem pedeset hiljada zato što sam negde već čuo koliko je ulaznica prodato. Inače, po mojoj realnoj proceni, tu je bilo šestopedeset hiljada ljudi. Polako smo se probijali ka bini. Nadali smo se da ćemo doći do tačke gde ćemo moći da vidimo bolje. Ubrzo je postalo gusto i negde na četristo metara od bine više nismo mogli da priđemo. Noć je padala. Ljudi su postajali pomalo i nervozni od stajanja. "Pogledaj kako su nisko postavili video bimove"..."Ma sigurno će ih podići kada počne koncert, vidiš da vise na kranovima" dobacivali su ljudi.
Dva sata smo se vozili do parkinga, koji je inace bio VIP. Izašli smo iz kola i prizor je izgledao neverovatno. Pustara, šljunak, milion ljudi, milion automobila, vetar, oblaci, malo kiše, malo sunca. Kao da smo došli na neko mesto na kome nešto veliko svi zajedno treba da uradimo. Ne znam šta. Da se deremo "Odlazi Koštunice!" ili "Odlazi sva stoko sa ovog sveta! Pustite nas da živimo normalno! Mi smo normalni i gonite se svi zajedno u pičku materinu! Pustite nas da živimo normalno u našoj zemlji u kojoj smo se rodili! "Kao da će to da pomogne...
"Evo, ja sam već sad srećan. Meni je ovo dovoljno" rekao je Miloš na tom parkingu. Ja sam delio taj osećaj sa njim. Bio sam uzbuđen što ću uskoro videti najveći bend na svetu. Prošli smo tri reda kontrole i ušli u neki ogroman prostor gde je već stajalo po mojoj proceni pedeset hiljada ljudi. Lažem. Kažem pedeset hiljada zato što sam negde već čuo koliko je ulaznica prodato. Inače, po mojoj realnoj proceni, tu je bilo šestopedeset hiljada ljudi. Polako smo se probijali ka bini. Nadali smo se da ćemo doći do tačke gde ćemo moći da vidimo bolje. Ubrzo je postalo gusto i negde na četristo metara od bine više nismo mogli da priđemo. Noć je padala. Ljudi su postajali pomalo i nervozni od stajanja. "Pogledaj kako su nisko postavili video bimove"..."Ma sigurno će ih podići kada počne koncert, vidiš da vise na kranovima" dobacivali su ljudi.
Po mom iskustvu koncerti počinju tako što se ugase svetla, i onda ljudi počnu da zvižde, deru se, i onda posle jedno pet minuta, grune neko ogromno svetlo i tada izađe taj glavni bend i kao zadivi sve prisutne. Ovoga puta svetla se nisu skroz ugasila. Ugasila su se samo neka i na scenu su izasli tri coveka i poceli kao nešto da džemiraju. Onaj kran nije podigao one video bimove i na trenuntak sam postao razočaran. Ta tri čoveka bili su Basista - Najbolji - Na - Svetu, Bubnjar - Ubedljivo - Najbolji - Na - Svetu - Toliko - Sam - Dobar - Da - Mi - Je - Dosadno - Pa - Udaram - Kontra - Ritam, i Gitarista - Imam - Dobroćudnu - Facu - Sad - Sam - Se - Izlecio - Pustite - Me - Da - Sviram.
Svetlo još uvek nije bilo nešto preterano jako. Međutim, posle nekoliko taktova na scenu je izašao gospodin Pevač - Lud - Sam - Dvesta - Posto - Odjebite - Svi i upalila su se neka četiri ogromna video bima koja do tad nismo ni videli jer kada su ugašeni ne vide se, jer su providni. Ljudi su počeli da vrište. Odjedanput se sve ubrzalo i pojačalo za nekih trista procenata. Basista je očigledno bio na nekim drogama od kojih se preterano znojiš i ukoliko si basista Red Hot Chilli Peppersa počinješ da režiš na publiku unoseći se u facu kameri. Puls mi se ubrzao. Osećao sam se kao da nisam ja ista osoba koja sam bio do tog trenutka. Kao da se zovem Gregori Holden i da sam rodjeni Kalifornjanin koji je došao tu malo da se izduva. Ne moguće je da su ovi ljudi došli tu zbog mene. Previše su dobri. Previše su poznati. Ne moguće je da ih ja gledam u živo. Ljudi su počeli još jače da vrište. Pomislio sam na trenutak kako će to svetlo da nas proguta sve zajedno. Bubnjar je očigledno poludeo i počeo da udara bubnjeve kao da nisu njegovi. Pevač je izvodio neki ples sam sa sobom. Basista je još jedanput zarežao. Pokušavao sam da rukom zadržavam oznojene idijote ispred mene da ne bi smrvili Maju. Ruka mi je bila mokra od znoja. Nema veze. Navikao sam od silnih šetnji devedeset šeste sedme osme devete desete...
Maja je posle rekla da joj nedostaje više tog obraćanja publici od strane pevača. Naime pevač je tek posle druge pesme rekao "Hello, welcome to our show!" i to je bilo sve. Basista se takođe još jednom obratio publici i uz pomoć njegove bas gitare, koja je očigledno bila i ostala deo njegovog tela, odsvirao neku "pesmu zahvalnosti'. Prava istina je da ovi muzičari nemaju šta nema da pričaju. Oni to već čine svojom muzikom, svojim telima, svojim plesom koji izvode svako za sebe, a opet to čine kao da su jedan organizam. Oni svi zajedno nose neku poruku koju malo ko od nas može da prepozna. Meni se samo čini da sam je prepoznao. Možda jesam.
Jedanaest i petnaest minuta. Koncert je završen. Ulazimo u kola polako. Na ViP parking. Dva i petnaest. Još uvek smo u kolima. Na ViP parkingu. Posle nekoliko pojedenih bonžita, posle nekoliko odslušanih Miloševih omiljenih pesama koje nisu odsvirane na koncertu bilo nam je zabavno i u kolima. Pet i petnaest. Ulazim u svoj stan. Umoran sam. Sve me boli. Spavam. Deset i petnaest. Budim se. Sedam za kompjuter. Skinuću sve pesme od Pepersa. Jedva čekam sledeći koncert...
