Ponovo sam kupio moronski časopis Blic. U njemu sve lepo piše: „Koliko je duga bina. Nekih četiri stotine metara. Koliko je visoka bina. Nekih pet stotina metara...Osam stotina radnika je zaposleno. Devet hiljada kamiona je donosilo opremu. Reflektori mogu da osvetle jedan omanji grad Nju....Jork, a kamo li binu. Iza bine nalazi se privatni cirkus sa slonovima, kamilama, delfinima...Kad im se saberu godine, Stonsi zajedno imaju nekih hiljadu godina. Mik Džeger je, samo, star devetsto godina. Mik je visok metar i šesdeset pet. Mikov polni organ dugačak je tri metra. Četiri pingvina su zaposleni kao radnici koji pridržavaju Mikov polni organ, kada mokri, svakoga jutra. Prvi pingvin, glavni medju pingvinima, govori iskljucivo švedski jezik. Drugi pingvin, naj dlakaviji, poreklom je nemac, dok treći i četvrti nisu uopšte sa ove planete i ne razumeju nijedan jezik. Sve je to, naravno iz razloga bezbednosti. Mikova klozetska šolja prečnika je dvadesetpet kvadratna metra. Mik obožava da upražnjava akvabik sa svojih šest devojaka u njoj. Mikov koncertni klavir dug je deset metara. Izrađen je od čistog zlata. Isti se nalazi u apartmanu koji je veličine dvestadvatesetpet kvadratna metra. Ovaj apartman nalazi se naravno u hotelu Hajat i ima pogled na reku Savu.” Svi novinari koji su nekad pisali za Blic, koji pišu i koji će nekad pisati za Blic su moroni. Svi ljudi koji su kupili Blic, nekada, su moroni. Čak ne mogu da oprostim ni onima koji su kupili moronski časopic Blic samo jednom. I oni su moroni.
Danima sam prolazio pored bilborda na kome su uslikani Mik, Prik, Kijt i Sedi. Ova fotografija bacala me je u duboka razmišljanja. Iz prva, najveću pažnju mi je privlačio Sedi. Razmišljao sam o starosti, o životu, o smrti, o farbi za kosu, o bubnjevima i ostalim glupostima. Zašto se čovek ne ofarba? Zašto ga ne izbace iz benda kad je toliko sed? Zar je toliko dobar? Potom, način na koji su poređani. Od lepšeg ga....Sedom. Kako li ću ja izgledati kad ostarim? Da li ću biti šmeker poput Mika? Ili ću možda furati narkomanski „look” poput Kijta? Možda ću izgledati kao onaj što liči na rođenu sestru narkomana Kijta, a na slici se nalazi između Mika i Kijta. Ili ću, pak, biti sed poput Sedog. Videcemo. Uskoro.
Mik, Prik, Dik, i Sedi zajedno, predstavljaju bend koji se naziva Rolingstons. Rolingstons su bend koji je brat od strica jednog boljeg benda koji se naziva Bitlsi. Bitlsi su najbolji bend na svetu. Bitlsi postoje još samo u mojoj glavi, a par njihovih pesama nalazi se i na mom hard disku. Rolingstonsi su bend koji me samo iz nekog razloga asocira na Bitlse, i pored ostalih razloga, a i iz tog razloga, morao sam da odem na koncert Rolingstonsa. Takodje, Stonsi me podsećaju i na jedno posebno vreme u mom životu. Vreme koje je teklo dok ja nisam bio živ. Vreme koje iz priča mojih roditelja zamišljam u crno-beloj tehnici. Vreme za koje nijedna budala nema dokaz da su tada uopste i postojale boje. Pa ni moji roditelji. Saznajem, da tada nisu postojali ni televizori. Reč „kompjuter”, reč „mobilni telefon” nisu se ni izgovarale. Da li je to bilo bolje vreme?
Ako je bilo, zašto tada nisu svirali u Beogradu? Rok bendovi koji su tada svirali rok, uglavnom su svirali obrade Bitlsa i Stonsa. Popularne reči tada bile su „tito”, petokraka”, ”traktor”, ”njiva”, „šljiva”, „govno”, „svinja”. I ne čudi me da možda iz tih razloga rokenrol nije ni došao tada do Beograda. Potpuno razumem i zbog čega devedesetih pravi rok bendovi nisu dolazili u Beograd. Pa gde će, pored reči kao što su „srbin”, „hrvat”, „noz”, ”leš”, ”kalašnjikov”, ”kordon”, „kanta”, ”benzin”, „ima hleba”, ”nema mleka”. Ali da sad dođu kada se samo na trenutak pominjala reč „sloboda”, a odmah zatim „backstabbing”, „ljigavost”, „kiselost”, „fotelja”, „sova”, „crv”, „puž”, „budala”, nije mi baš najjasnije. Kako li će uopšte svirati na teritoriji „zemlje čuda” u kojoj je verovatno i vazduh „obrnut”. Gradu u kome ljudi govore „daj mi ovaj hleb”, umesto „dobar dan, molim vas...” Pa da se to prevede na engleski, bilo bi „give me this bread!”. Nisam siguran, al čini mi se da to nema tako nigde. U Beogradu, još, ljudi obožavaju da pričaju u glas. A pravilo je da niko nikog ne sluša, i da svako misli da je pametniji od ovog drugog. Kako li će Dik uspeti uopšte da naštimuje gitaru. Da li će Mikov glas da krči dok bude izlazio iz zvučnika i kroz taj čudni, začarani vazduh, dolazio do naših ušiju? Odgovore na ove dileme morao sam da potražim na samom koncertu. Dakle, šta im se desilo? Da li su i oni definitivno pukli? Da li je rokenrol zvanično mrtav? Uskoro je trebalo da saznam.
Pa....posle prvih taktova, malo mi je zastala knedla u grlu. Da sam žena, onda bih plakao. Pošto nisam, borio sam se sa sobom da ne zaplačem. To je stvaralo blagi bol u predelu grla. To je trajalo uglavnom tokom celog koncerta. A čak i Kijt koji me na snimcima obično smori, izazvao je kod mene poseban nalet ovog osećaja. Osetio sam kako je on u stvari taj „pravi roker”. Kako stvarno oseća. Kako stvarno hoće da zagrli tu neku devojku i kako su te njegove bore stvarno nastale zbog te, neke devojke, koja mu je pretvorila mozak u „balegu koja se puši”. Očigledno je imao šta da kaže. Mik je priča za sebe. Uglavnom sam ga cenio zbog njegovog solo albuma iz devedeset druge. Zaista je izgledao kao čovek iz „tog boljeg vremena” koji se sad ovde teleportovao i uspeva da nam svima održi lekciju iz lepog odnosa prema publici, iz pevanja, iz kondicije. Bolji je od svih nas. Treba se baviti sportom... Treba raditi na sebi...Treba biti kreativan...Treba pisati...Treba pevati...Veslati...Jel?...Sedi je prevazišao sebe. Voleo bih da mi baš on drži časove bubnjologije. Debeli, zadrigli crnac, je očigledno bio dobar muzičar i dobra podloga sa svojom bas gitarom. Sisata crnkinja, prateca pevaljka, je potvrdila da su sisate crnkinje najbolje ribe na svetu, a duvači su potvrdili da je „moćno” kad dođe onaj deo pesme sa saksofonom...
Još dve ključne stvari su se desile na koncertu. Niko ih naravno nije primetio osim mene. Čak ni moroni iz Blica. Jedna je ta da je Mik otpevao pesmu „I’ll go crazy” od Džejms Browna, moju omiljenu pesmu iz šezdesetdruge godine kao omaž ovom kralju. To da je ona Miku isto omiljena pesma govori mi o njemu da bi glat mogao da mi bude ortak. Druga stvar je ta da je Mik u jednom trenutku izgovorio, naizgled neskromno: „Welcome to the club”. Možda je ovo bio odgovor na moja pitanja. Dakle sad smo ušli u nekakav klub. Verovatno gomila koja je otišla na exit tog dana i druga gomila dobrih ljudi koji su sedeli kući, nisu toga svesni. Ali mi jesmo izdejstvovali nekakvu ulaznicu. U neki klub. Mik veruje, ocigledno, da to još uvek ima neku snagu. Verujem i ja. Rokenrol jeste došao u Bg tog dana. Posle hiljadu godina, al je došao. Uživao sam na koncertu. Dobra muzika, dobro osvetljenje, sve na mestu. Još samo da oteramo govna...
Danima sam prolazio pored bilborda na kome su uslikani Mik, Prik, Kijt i Sedi. Ova fotografija bacala me je u duboka razmišljanja. Iz prva, najveću pažnju mi je privlačio Sedi. Razmišljao sam o starosti, o životu, o smrti, o farbi za kosu, o bubnjevima i ostalim glupostima. Zašto se čovek ne ofarba? Zašto ga ne izbace iz benda kad je toliko sed? Zar je toliko dobar? Potom, način na koji su poređani. Od lepšeg ga....Sedom. Kako li ću ja izgledati kad ostarim? Da li ću biti šmeker poput Mika? Ili ću možda furati narkomanski „look” poput Kijta? Možda ću izgledati kao onaj što liči na rođenu sestru narkomana Kijta, a na slici se nalazi između Mika i Kijta. Ili ću, pak, biti sed poput Sedog. Videcemo. Uskoro.
Mik, Prik, Dik, i Sedi zajedno, predstavljaju bend koji se naziva Rolingstons. Rolingstons su bend koji je brat od strica jednog boljeg benda koji se naziva Bitlsi. Bitlsi su najbolji bend na svetu. Bitlsi postoje još samo u mojoj glavi, a par njihovih pesama nalazi se i na mom hard disku. Rolingstonsi su bend koji me samo iz nekog razloga asocira na Bitlse, i pored ostalih razloga, a i iz tog razloga, morao sam da odem na koncert Rolingstonsa. Takodje, Stonsi me podsećaju i na jedno posebno vreme u mom životu. Vreme koje je teklo dok ja nisam bio živ. Vreme koje iz priča mojih roditelja zamišljam u crno-beloj tehnici. Vreme za koje nijedna budala nema dokaz da su tada uopste i postojale boje. Pa ni moji roditelji. Saznajem, da tada nisu postojali ni televizori. Reč „kompjuter”, reč „mobilni telefon” nisu se ni izgovarale. Da li je to bilo bolje vreme?
Ako je bilo, zašto tada nisu svirali u Beogradu? Rok bendovi koji su tada svirali rok, uglavnom su svirali obrade Bitlsa i Stonsa. Popularne reči tada bile su „tito”, petokraka”, ”traktor”, ”njiva”, „šljiva”, „govno”, „svinja”. I ne čudi me da možda iz tih razloga rokenrol nije ni došao tada do Beograda. Potpuno razumem i zbog čega devedesetih pravi rok bendovi nisu dolazili u Beograd. Pa gde će, pored reči kao što su „srbin”, „hrvat”, „noz”, ”leš”, ”kalašnjikov”, ”kordon”, „kanta”, ”benzin”, „ima hleba”, ”nema mleka”. Ali da sad dođu kada se samo na trenutak pominjala reč „sloboda”, a odmah zatim „backstabbing”, „ljigavost”, „kiselost”, „fotelja”, „sova”, „crv”, „puž”, „budala”, nije mi baš najjasnije. Kako li će uopšte svirati na teritoriji „zemlje čuda” u kojoj je verovatno i vazduh „obrnut”. Gradu u kome ljudi govore „daj mi ovaj hleb”, umesto „dobar dan, molim vas...” Pa da se to prevede na engleski, bilo bi „give me this bread!”. Nisam siguran, al čini mi se da to nema tako nigde. U Beogradu, još, ljudi obožavaju da pričaju u glas. A pravilo je da niko nikog ne sluša, i da svako misli da je pametniji od ovog drugog. Kako li će Dik uspeti uopšte da naštimuje gitaru. Da li će Mikov glas da krči dok bude izlazio iz zvučnika i kroz taj čudni, začarani vazduh, dolazio do naših ušiju? Odgovore na ove dileme morao sam da potražim na samom koncertu. Dakle, šta im se desilo? Da li su i oni definitivno pukli? Da li je rokenrol zvanično mrtav? Uskoro je trebalo da saznam.
Pa....posle prvih taktova, malo mi je zastala knedla u grlu. Da sam žena, onda bih plakao. Pošto nisam, borio sam se sa sobom da ne zaplačem. To je stvaralo blagi bol u predelu grla. To je trajalo uglavnom tokom celog koncerta. A čak i Kijt koji me na snimcima obično smori, izazvao je kod mene poseban nalet ovog osećaja. Osetio sam kako je on u stvari taj „pravi roker”. Kako stvarno oseća. Kako stvarno hoće da zagrli tu neku devojku i kako su te njegove bore stvarno nastale zbog te, neke devojke, koja mu je pretvorila mozak u „balegu koja se puši”. Očigledno je imao šta da kaže. Mik je priča za sebe. Uglavnom sam ga cenio zbog njegovog solo albuma iz devedeset druge. Zaista je izgledao kao čovek iz „tog boljeg vremena” koji se sad ovde teleportovao i uspeva da nam svima održi lekciju iz lepog odnosa prema publici, iz pevanja, iz kondicije. Bolji je od svih nas. Treba se baviti sportom... Treba raditi na sebi...Treba biti kreativan...Treba pisati...Treba pevati...Veslati...Jel?...Sedi je prevazišao sebe. Voleo bih da mi baš on drži časove bubnjologije. Debeli, zadrigli crnac, je očigledno bio dobar muzičar i dobra podloga sa svojom bas gitarom. Sisata crnkinja, prateca pevaljka, je potvrdila da su sisate crnkinje najbolje ribe na svetu, a duvači su potvrdili da je „moćno” kad dođe onaj deo pesme sa saksofonom...
Još dve ključne stvari su se desile na koncertu. Niko ih naravno nije primetio osim mene. Čak ni moroni iz Blica. Jedna je ta da je Mik otpevao pesmu „I’ll go crazy” od Džejms Browna, moju omiljenu pesmu iz šezdesetdruge godine kao omaž ovom kralju. To da je ona Miku isto omiljena pesma govori mi o njemu da bi glat mogao da mi bude ortak. Druga stvar je ta da je Mik u jednom trenutku izgovorio, naizgled neskromno: „Welcome to the club”. Možda je ovo bio odgovor na moja pitanja. Dakle sad smo ušli u nekakav klub. Verovatno gomila koja je otišla na exit tog dana i druga gomila dobrih ljudi koji su sedeli kući, nisu toga svesni. Ali mi jesmo izdejstvovali nekakvu ulaznicu. U neki klub. Mik veruje, ocigledno, da to još uvek ima neku snagu. Verujem i ja. Rokenrol jeste došao u Bg tog dana. Posle hiljadu godina, al je došao. Uživao sam na koncertu. Dobra muzika, dobro osvetljenje, sve na mestu. Još samo da oteramo govna...
