Taman sam završavao pisanje natpisa "Molim vas nemojte jesti beli luk sledeći put pre ulaska u vozilo" u word-u, koji sam planirao da štampam u bar dvadeset primeraka, isečem u oblik pravougaonika i kasnije lepim unutar trolejbusa, autobusa, i onih tramvaja kojima se ja vozim, kada začuh zvonjavu na vratima. Dvanaest sati. Ili je poštar, koga mrzim, jer samo donosi neke racune i traži od mene da mu se potpišem ili je ne znam ko. Nikako da isključim to zvono iz struje...
Otvorio sam vrata, a ispred mene je stajao Svetislav Bule Goncić, glumac.
-Gospodine Bule, izvolite ući u moj skromni dom.
-Hvala, hvala, moram primetiti, imate vrlo lepe ta...u stvari vrlo vam je lepo okrečeno. Vi i nemate tapete, sto je meni veoma čudno. Šta vam ovo smrdi?
-Ništa, to je takav stan... Smrdi. Soba je desno.
Bule je usao u sobu, seo na krevet i prekrstio noge. Tek tada primetih da nosi belu haljinu. Dok je sedao perika mu je spala sa glave i on je brzim pokretom ponovo namesti na glavu.
-Gospodine Bule, mogu li da znam uzroke vaše iznenadne posete. Znate, ja sam veoma zauzet čovek...Stvaram.
-Ja sam Avon dama, i došao sam ovde da vam ponudim neke proizvode iz naše nove kolekcije. Ako mi ne zamerate, ja bih sada otvorio ovaj kofer i pokazao vam neke od njih.
-Ja to sranje nikada ne bih kupio, naročito ne od vas.
-Phf! E dobar si...
-Ha ha! Pa gde si Bule, kućo stara!? Pa ti stvarno nisi normalan. I šta, tako obučen ideš na posao?
-Phffffhf! Pa el sam dama ili nisam?
-E, ludaku jedan. Kolko se nismo videli? Ima tri godine? Ej kaži mi...Sve ove godine hoću to da te pitam... Kako je Ivan Bekjarev?
Posle srdačnog pozdrava, Bule je počeo da priča o svemu i svačemu. Neke stvari sam već znao o njemu, a neke su bile nove. Pričao mi je po stoti put kako je krao na prijemnom za glumu i kako je vozio fiću okrenutog naopačke. Onda je počeo da mi pokazuje robu od „Avona” i da mi nudi neke kreme za povećanje grudi, neke pudere za prikrivanje akni, i neizbežni kamen za struganje peta.
-Kvalitet. Nije to običan kamen.
-Bule, znam al to mi stvarno ne treba...
Pričali smo već dugo i ja primetih da ga nisam ničim ponudio. Šta da mu dam. U mojoj kuhinji je samo kuhinjski nameštaj, a od bele tehnike samo frižider. U frižideru ladan vazduh. Ima u stvari neka slanina koja bi bila dobra za podmazivanje skija jer je skroz bela, a dole, u fijoci od frižidera, su neke kese... Crvena i žuta. Ne znam šta će mi ove kese u frizideru. Mislim da je tu pre stajao persun koji sam postepeno vadio za supu pa sad ostale kese. Ima i jedna tegla sa tursijom od nepoznatog autora koju sam dobio na poklon. Mislim da je ona toliko kisela da nije za ljudsku upotrebu. Jednom sam probao zeleni paradajz iz te tegle i samo sam se kiselo nasmejao. Mrzelo me je da je bacim u djubre jer je tegla velika, pa bi počepala kesu od djubreta. Nek stoji tu, ionako ima mesta uvek. Teže ce se pokvariti u frižideru. Ispod sudopere ima zato interesantnih stvari. Sona kiselina i deterdzent za brisanje pločica.
Teško je hodati u snu. Teško je čak i pričati sa nekim. Ponekad kad sam baš umoran, uspevam da pomalo utičem na snove i da sanjam baš ono što ja želim. Za mog prijatelja Buleta napregao sam mozak i izmislio jedan Pelinkovac. I to ne običan, nego ruski...u nekoj flaši sa pozlaćenim slovima.
Znao sam da pravi domaćini ne nude. Oni "iznose". U sobu sam se vratio i sa dve čaše.
-Opa! E to je već nešto. To je melem.
Jednu čašu sam napunio do vrha i dao je njemu. Drugu samo prst. Nisam ni okusio svoju, a Bule je svoju već nagnuo i ispio. Kao da mu nisam ni sipao. Pogledao me je na kratko, a onda mi iz ruke uzeo flašu. Ruka mi je ostala pružena i gledao sam ga kako direktno iz flaše loče.
Dok je pio lice mu se menjalo. Na trenutak je postao Petar Kralj, pa onda malo Ivan Bekjarev pa na kraju opet Bule. Popio je celu flašu na ex. Posle sam doneo klavijaturu. On je pevao, a ja sam ga pratio. Sedeli smo već dugo...
-Kakav ti je ovo stan? Jel imaš ti neki štek? Jel imaš špajz?
-Nemam Bule. Imam garažu.
-Znaš li ti koliko ja mogu da popijem? Znaš li ti da nema vode?
Izmislio sam još dve flaše pelinkovca koje je eksirao, a onda me je naterao da odem u garažu po još bilo kakve tečnosti. U garaži sam našao sadolins farbu kojom sam nameravao da farbam vrata od garaže, neko ulje iz kartera starog juga i farbu visokog sjaja zelene boje iz sedamdeset osme godine.
Ćale je njom farbao radijatore u stanu. Sin se rodio pa da kuća bude lepa. Dugo su nam radijatori bili zeleni, a posle je ofarbao i prozore u zeleno. Dobro je da vrata nije ofarbao u zeleno. Njih je ofarbao u narandzasto. Dugo sam mislio kako je to kul. I kako je cale car zbog toga.
Kad sam se vratio u stan na stolu su već stajale prazne flaše od domestosa i sone kiseline. Bule se izgleda samoposlužio. Popio mi je i sav sadolins i motorno ulje. Dok je ispijao zelenu farbu, rekoh mu da mi ostavi malo. Probao sam i ja napokon. Gusta je malo ta farba, ali važno je da može da se pije.
-Pa sto ne isključiš ovaj frizider kad jedeš stalno napolju. Što plaćaš struju?
-He. Dobar si... Srbija je ovo Bule...Zaboravljaš. Ko još ovde racionalno razmislja... I planira nesto. Pa nije samo to... Ja placam markicu al se vozim taksijem ponekad... Plačam kablovski internet, al ponekad koristim i dial up... Nemoguće je to objasniti. Djubre drzim u frižideru...Da ti ne pričam...Stare stvari u plakarima koje ne nosim. Pisma, sveske, knjige, kutije od cipela u fijokama...Dosta, ne mogu više da pričam, pusti me!
-Ok, odoh. Sigurno neceš da kupiš nešto?
-Neću.
-Moram da ti kazem Bule nešto, i poslušaj me dobro. Onaj film u kome igraš Luleta ti je mnogo grozan. Molim te da vise ne snimaš takve filmove. Ona svadba. Pa onaj pedofil. Pa onda onaj idiot što se loži na Oktobarfest. Pa onaj što se bije sa sinom. Ona riba što svira saksofon. Ej! Pasoš. Pa nikako da ti vrate pasoš. Pa zabrinuta majka! Dosta više takvih filmova. Ako još negde na nekoj televiziji budem video taj film razbiću televizor, Bule, kunem ti se.
Bule je počeo toliko jako da plače da sam morao da ga zagrlim.
-Sad si me podsetio.
-Da li ti znaš da su mi tek u apriiiilu ove godine vraaaaaaaaaatili paaaaaasoš!
-U redu je Bule. U redu je. Smiri se. Popi nešto. Šta da ti dam? Evo ti sveća. Zelena je. Od kivija. Mirišljava. Sveće kad se malo zagreju pretvaraju se u tečnost.
-U! Super. Hvala ti. Aj ćao.
"Šutnuh" ga u dupe i "zalupih" vrata za njim.
****
Mačka je skočila sa police i za sobom povukla neke knjige koje su lupile o pod. Stala je pored vrata dajući mi do znanja da hoće da izadje. Izgleda je cula neko lupanje vratima. Izgleda da oči mogu da otvorim. Usta, ne mogu. Ao am edan eote og! eik mi e aepio a nepe i emogu uopte a ovoim! Ekako am uspeo a e doucem o upatia de sam edno est inuta ipirao uta odom koja e postaala sve adnia i adnia i ladnija...I polako mi se vratila moć govora. A onda je zazvonio i telefon. Koji takodje ne podnosim. Pitala me je da li hoću da idemo u pozorište.
-Znaš, ono što smo pričali?
-Da gledamo Buleta obučenog u ženu?
-Naravno da hoću...Ima li u ovom gradu nešto što me može više razveseliti....
