Prilazili smo KST u i ja sam rekao kako je dobro što nećemo biti sami na koncertu. Bila je to još jedna od onih šala koje razumeju najviše dvoje ljudi. Onih ljudi koji su ranije tog dana nešto pričali o nečemu...Ispred nas se nalazila još jedna grupica ljudi. Prosek starosti četrdeset šest godina. Šta je ovim ljudima? Pa nije valjda oni da slusaju Juru? Izgleda da je malko više vremena prošlo nego što sam mislio. Da, u stvari, to je neka njegova generacija. Kroz glavu mi je ipak prošlo i to da je razlog njihovog dolaska više neka nostalgija.
Kad smo ušli u dvorište tu je već bogami bilo dobrih stopedeset fanova. "A ha, niko neće doći..."rekla je Mika. Neka čudno-debela, nasmejano-vesela devojka je prodavala karte na ulazu. Tražila nam je sto kinti više zato što smo se odlučili da u poslednjem trenutku šopingujemo. Nije mnogo dvesta dinara danas, ali prevedeno u piće to mu dođe nekih četiri komada, a znao sam da ću biti gladan posle. Bio sam dakle spreman da obavim bilateralne razgovore sa debeljucom. Cilj, nezavisna večera. "Čekajte, dakle zaista dolazi Jura Stublić, to nije neka grupa koja peva obrade, nego bas D Jura Stublić iz Hrvatske? " Inače ja volim tako da se pretvaram da sam Sherlock Holmes. " Stvarno Jura..." uzvrati mi, kao da prihvata šalu. Posle još nekoliko tako, zanimljivih pitanja, taman sam odustao i krenuo rukom ka novcaniku kada iza leđa začuh zajapuren muški glas. Bio je to čovek koji je likom podsećao na mog "omiljenog" političara Albijanića. Unezveren, crven, zadihan, nije mu dobro uopšte, stajao je sa ženom. Sledeće pitanje kao da je uputio direktno meni, što je i logično. "Da li vam trebaju dve karte po ceni? " Nisam ni rekao doviđenja debeljuci, samo sam se udaljio od nje nekoliko koraka u rikverc. Ovom prilikom joj se izvinjavam.
Zadihani Albijanić je došao do daha nekako i tada je uspeo da čak i objasni razlog zbog čega se odlučio na ovakav korak. "Žena nam je kupila karte ali ja ne mogu, ne mogu da ga slušam posle onoga što je danas izjavio. "Naravno da sam odmah pogledao u ženu koja je imala izraz lica koji sve govori. Blaženi smešak, moze biti tužna, mož bit vesela, a mož bit i sad sam izašla sa ovim degenerikom i nakon ovoga iz razloga samokažnjavanja neću izlaziti ni sa kim naredne četiri godine. Međutim setih se da mu je ovo žena pa sam odmah zatim i pomislio da se možda radi i o nekakvom nasilju u porodici. "Gospođo, da li vam je potrebna zaštita. Ukoliko namignete samo ja mogu srediti da se za čas posla nađete u, na primer, Bugarskoj, oni su sad Evropa, znate, ja sam Bond, Džejms Bond..." Uperih pogled ka Miki koja mi je, kako to ona ume, brzinom veverice uzvratila pogled i kao da je htela da kaže: "Da, ajde da je usvojimo, toliko je slatka.
"Ne želim ni da vam prepričam čta je taj čovek rekao, pokvario bih vam provod, a to nije lepo." Kakav fin, uglađeni gospodin, ne želi da nam pokvari provod. Kad je pre shvatio da smo mi na istoj talasnoj dužini. Da smo iz njegovog plemena i da treba da nas zaštiti, kao svoje. Ko mu je to rekao? Sine, to jest, gospodine, pa "tvoji su sveci za mene tek ubogi mali heretici", sto kaže ona pesma. Znao sam da nemam vremena da se objašnjavam sa njim o bilo čemu. Znao sam i da mi je toliko zanimljiv, kao fenomen, da ću kada budem pisao o koncertu, pomenuti i njega. Samo sam mu dao pare. "Nas to ne zanima" rekao sam, a hteo sam da ne kažem ništa. "Hvala, dovidjenja", samo sam odradio, već ne gledajući ga. Bilo mi je čak to pomalo i smešno i zajedno sam sa Mikom smišljao šta bi to Jura mogao da kaže i da nas to sad kad smo već kupili karte to odvrati od koncerta. Nešto lično možda. Da mi pomene familiju. Stvarno ne znam.
Pretpostavio sam da se radi o nekim odnosima izmedju Srba i Hrvata. Stvarno sam mislio da je ta priča odavno završena. Zapravo, za mene, ta prica nikad nije ni počela. Jura za mene nije hrvat. Jura je za mene Jura i par ljudi je reklo da imam isti glas ko on, pa smo otišli to da proverimo u živo. Međutim ne može da me ne iznervira ovakav stav ljudi i taj neki osećaj da se podrazumeva da smo mi sa ove strane a oni su tamo sa neke druge strane, i tako, lepo je znaš, da oni dolaze ovde. Čoveče, dolazi Jura ne dolazi niko drugi. Dolazi Jura i četiri momka iz benda koji treba da održe koncert. Tačka. Ko još dolazi?
Na meti su i takozvani Šiptari koji iz nekog razloga nisu omiljeni u našem narodu. Šiptari su posebno "šiptari", čak više nego što su hrvati, "hrvati". Šiptari kao i da nisu ljudi. Oni su neka vrsta životinja, ali sigurno ne nekih domačih životinja. U većini slučajeva, kada pričam sa nekim iz bga o tome uvek se podrazumeva da šiptare treba mrzeti. Agresivni su, ratoborni, žele da se otcepe, valjaju drogu. Čudne neke zivotinje. Sigurno Jura kada ustane ujutru kaže: "Ja sam Jura, ja sam hrvat, ustao sam iz kreveta" Ili taj neki šiptar kaže svojoj ženi koja je upravo nahranila piliće pošto je ona zadužena za živinu, a muskarac za svinje i krave : "Ženo ja sam šiptar, idem da serem, daj novine". Ja ne znam, ja sigurno ne kažem kad se pogledam ujutro u ogladalo : "De si Dule, srbine stari!".
Dakle nikad nisam imao tu svest o sebi kao nekom ko pripada nekom narodu već samo svest o sebi kao pojedincu. Mogu samo da pretpostavim da i vecina drugih ljudi tako razmišlja, ali na moju žalost, ovde većina misli da drugi narodi žive na neki specijalan način, hrvatski, šiptarski način, svoje živote, da to nisu obični ljudi kao što smo mi ovde i da im treba stati na put, i nedozvoliti im da nahrane svoje svinje i piliće. Na demonstracijama devedeset šeste, sedme, ljudi koji su stajali pored mene uzvikivali su policiji "Idite na Kosovo!". Dakle idite dole i tucite šiptare, a ne nas. Ja sam nekako pokušavao da doviknem "Idite kući i nemojte nikoga da tučete", ali izgleda da je moj glas bio tada malo nadjačan. Sad su na vlasti baš ti što vole da neko bije šiptare. Malo me je sramota, malo me hvata jeza, i malo više mi je muka od takvih ljudi. Svaki put kad naiđem na nekoga ko govori u tim kategorijama, ja se sve više nerviram. Osećam da je to zvaničan stav ove vlasti, ovog naroda. Treba mrzeti sve koji nisu srbi, i to me pomalo plaši i dodatno se osećam bespomoćnim u ovakvim situacijama. Zato sam samo tako kratko odgovorio...Zapravo, nisam ni hteo da se interesujem....
Ispred ulaza se već nakupilo boga mi dobrih hiljadu ljudi. Pustili su raju unutra. Vrata su bila malo šira od mojih ramena. Ljudi su upadali unutra prilično polako u taj veliki prostor. Otprilike kako upada pesak na drugu stranu peščanog sata. Polako ali opet, sigurno. Ušli smo među prvima. Došli smo do sredine, i ne znam zašto smo baš tu stali. "Moram do toaleta" rekla je i mene je uhvatila panika da me nikada više neće naći u toj masi. Sa razglasa je išla skroz dobra muzika. Uživao sam i uvek me je nerviralo kad nešto što je dobro ne mogu da podelim sa njom. "Ali požuri molim te, vidiš da se puni". Ostao sam sam i propustila je bar dve mnogo dobre pesme. Još jedan razlog za nerviranje. Ljudi su prolazili pored mene kao da sam u arkadnoj igrici. Samo mi je falio svemirski brod. Šta prolaze pored mene, pa ja sam Jura. Alo, hej!...Tada sam shvatio da mi užasno nedostaje...Tada sam shvatio da nisam Jura...Uz onu mnogo dobru pesmu od Pepersa koja je išla, a zove se Zefir Song, shvatio sam da je volim...Opet mi je krivo što nije pored mene...Vrat mi se ukočio već od gledanja prema vratima...Prošla je večnost... Hrvati, Srbi, Siptari, jebite se svi...Gde je Mika? Kad sam je ugledao, ponovo sam bio srecan...Poljubio sam je...Proveli smo se super na koncertu.
