Početkom leta opet sam slavio rodjendan. Odlučio sam da napravim neku klopu i pozovem par ljudi. Obukao sam jelek, ogrnuo anteriju, nazuo opanke. Ulovio divlju svinju, vezao kera i založio vatru. Jednom rečju, mislio sam na tu svečanost...Super je to. Bitno je da se viđamo. Makar jednom godišnje. Klopa, muzika, slatkiši, super. Sve dobre stvari. Neizbežni pokloni...Sitnice koje su zanimljive. Ne znače mnogo, ali bi mogle, u šali...Sat, značio bi, kasniš stalno. Deo stik ili rol on, smrdiš stalno. Zimske rukavice ili džemper, sin si tom nekom. Štrikani džemper, štrikane rukavice, unuk…
Maja i
Pošto sam rekorder u dobijenim dezodoransima za rođendan, knjigu Zvonka Karanovića "Više od nule", koju su mi poklonili, držao sam u ruci cele večeri kao "malo knjige na dlanu". Nisam ni sačekao da ode poslednji gost a već sam onako virkao da vidim šta piše unutra. Iskren da budem, nije potrebno mnogo da bi se meni neka knjiga svidela. Dovoljno je da mi je neko pokloni za rodjendan i da mi kaze "pročitaj ovo obavezno, u tvom je fazonu". Ipak, dok sam je čitao svašta se desilo. Poistovetio sam se sa glavnim likom. Navijao da smuva tu neku glavnu ribu. Zamišljao sam kako sam i ja šmeker…
Glavni junak nije baš oduševljen rezultatima rada predhodnog režima u Srbiji. Nije potrebno ni da izgovori da je protiv Slobe. I kroz njegov stil života, njegov način razmišljanja, njegov muzički ukus, shvatio sam da je on protiv režima. Zapravo, protiv nečega što je loše. Za grupu Bijelo Dugme kaže da je običan narodnjak, loži se na Korta Maltezea, sluša Igi Popa...I naravno, ne ide u sklonište kada padaju bombe NATO-a…
Ima ljudi koji misle da izbor muzike nema nikakve veze ni sa čim, ali ne i ja. Duboko sam ubeđen da važi ona stara srpska poslovica, koju sam upravo izmislio: “reci mi koju muziku slusas, i ja cu ti reci za koga glasaš”. Autor navodi imena omiljenih bendova i pesama glavnog junaka, jer razume moć koju muzika nosi, koristeći ovaj stil da predstavi atmosferu, a ja, namerno puštam te pesme u toku čitanja da bih doživeo priču još jače i osetio ono što glavni junak oseća...I sad, da ne dužim dalje, jeste knjiga bila u mom fazonu, Miloš i Maja, potpuno su pogodili...
Povod zbog koga pišem ovo, je za mene više nego radostan. Juče sam imao tu čast da upoznam Zvonka Karanovića, pisca dotične knjige. Kako je do toga došlo, duga priča. Ukratko, pošto i ja “pišem”, poslao sam mu moje tekstove, pa mi je odgovorio da nisu loši. Sreli smo se ne bi li me posavetovao oko toga kada da koristim Veliko Slovo, kada zarez, kada tri tacke...Uglavnom, sedeli smo u kafani, i pili...Prvi gutljaj prve litre vina učinio nam se malo kiselim, al’ smo to zaboravili kad smo načeli drugu litru, istog vina…
.
Zvonko je redak car...Preporučio mi je neke knjige koje treba obavezno da pročitam. Podsetio me je na to da je život jedan i da ga treba iskoristiti kako treba...Složili smo se da možda ne bi bilo zgoreg iskoristiti ga u nekoj drugoj zemlji, u tom slučaju. Pričali smo o književnosti...O ljubavi, o sreći. Pričali smo o politici, o svemiru, o vanzemaljcima...Dotakli smo se Guče, pedera, lezbejki...Čak smo razmenili nekoliko reči i o pravoslavnoj crkvi. Možda najinteresantnije je bilo kada smo pričali o ženskim grudima, a rivalitet koji je postojao između bendova Oasis i Blur, koji su svi zaboravili, mi nismo...
Sve vreme sam bio srećan dok smo pričali, a po izlasku iz kafane bio sam i rumen u licu od vina. Osećao sam se poprilično euforično još dugo posle tog susreta. U svakom slučaju, bio je to onaj dobar osećaj, univerzalni osećaj, kao poznati miris koji te šalje u mislima gde god. Ja sam se setio putovanja, raznih poznanstava, smeha…
Osim moje porodice, koja se sve vise povećava, mojih prijatelja, imam još samo, možda jedan kaput. A i ako imam još nešto preko toga, ne vredi mi mnogo.
Uvek na istoj strani razuma, večito u manjini, moji prijatelji i ja pričamo o raznim temama. Da, dok se ne vidimo na proslavi nečijeg rođendana, potrebno je da glasamo u januaru. Glasaćemo “svim srcem” za promene. Neće se bog zna sta promeniti, jer ova vlada ima mandat koji traje još tri godine. Ali nama će zato ostati druženja i kafana. A to je, sine, više nego dovoljno...
